Љубав у лабораторији

„Наука није следбеник само разума већ и романтике и страсти.”

– Стивен Хокинг

Склони смо да научнике замишљамо као особене људе који све време проводе у библиотеци или лабораторији, загњурени у своје мисли и идеје, са мало осећаја за друга интересовања, укључујући и овоземаљска задовољства. Али није баш тако. Дешавало се и дешава се да двоје људи, проводећи дуго времена у лабораторији и истражујући исту научну област, оствари чврсту емотивну везу и почне да ствара заједно. Заједничко истраживање научног пара пружа многе предности. Разлике у карактеру се често допуњују, а у случају стресних околности подршка супружника има лековито дејство. Много је примера да су такви парови остварили велика достигнућа у науци, међу којима је и неколико добитника Нобелове награде, чија су имена трајно уписана у историји науке.

Споменимо најпре научне парове познате читаоцима. Марија и Пјер Кири – најуспешнији брачни пар у историји науке, двоструки добитници Нобелове награде, представља симбол заједничког рада, пожртвованости и трагичне судбине. Породична традиција је настављена: Ирена Жолио-Кири (ћерка Марије и Пјера) и њен супруг Фредерик Жолио, такође су нобеловци. Нама најближи пример је наша Милева Марић и њен супруг нобеловац Алберт Ајнштајн, са сталним упитом колики је био Милевин научни допринос у Албертовим открићима. У даљем тексту биће фокус на мање познате, а такође изузетно значајне парове из света науке.

Франсоа Волтер и Емили ди Шатле

Романса између истакнутог француског филозофа и књижевника у епохи просветитељства Франсоа Волтера и француске књижевнице, математичарке и физичарке Емили ди Шатле, представља пример споја љубави, интелектуалног партнерства и научне сарадње и показује колико романтична љубав може да буде импулс научном стварању. Мадам Ди Шатле је била необично талентована за језике и науку. До дванаесте године је научила латински, грчки, енглески и немачки језик, а математици и физици су је подучавали чувени француски научници. Иако је била удата, са Волтером је проводила романсу састављајући библиотеку од преко двадесет хиљада књига, расправљајући о природној филозофији и посебно анализирајући дела и експерименте Исака Њутна. Плод њиховог заједничког рада је публиковано дело „Елементи Њутнове филозофије”, објављено под Волтеровим именом, али он у уводу придаје велику заслугу њеном раду, јер је Ди Шатле превела на француски језик Њутново дело „Математички принципи природне филозофије” са коментарима и исправкама Њутнових грешака. На пример, исправила је Њутнову грешку у вези са кинетичком енергијом (енергија кретања). То дело је допринело разумевању Њутнове науке на француском говорном подручју. Након њене смрти, Волтер је написао пријатељу: „Нисам изгубио љубавницу, већ половину себе, душу за коју је моја душа као створена.”

Мари-Ан и Антоан-Лорен Лавоазје

И други француски пар, Мари-Ан и Антоан-Лорен Лавоазје, по много чему је занимљив. Мари-Ан је имала само 13 година када се пар венчао 1771. године, што би данас у цивилизованом свету било незамисливо. Мари-Ан је имала велики мираз, који је брачни пар уложио у опремање хемијске лабораторије. Талентована за језике, Мари-Ан је издашно помагала супругу, посебно у преводу енглеских радова на француски језик, а често и у хемијским експериментима. Лавоазје, који се сматра једним од оснивача савремене хемије, са значајним доприносима и у другим наукама (термодинамика, геологија, астрономија и др.), открио је улогу коју кисеоник има у процесу дисања људи, животиња и биљака, као и у процесу сагоревања. Иако невин, Лавоазје је трагично завршио живот погубљењем на гиљотини. У току Француске буржоаске револуције био је означен за државног непријатеља и непријатеља народа, истог дана је ухапшен, осуђен и потом убијен. „Био је потребан само тренутак да одрубе ту главу, али ће Француској бити потребно бар сто година да такву главу поново роди”, речи су чувеног италијанско-француског математичара Ж. Л. Лагранжа.

Герти и Карл Кори

Герти Тереза Кори, девојачко Радниц, прва је Американка која је добила Нобелову награду. Својом животном причом је показала да се љубав према свом партнеру и љубав према науци узајамно прожимају и подстичу. Медицински факултет је уписала у Прагу на почетку Првог светског рата, међу малобројним студенткињама. Докторирала је биохемију и упознала свог животног партнера Карла Фердинанда Корија, у емотивном и професионалном смислу. Њихова веза је била тако снажна да је Карл одбијао да ради посао ако Герти није укључена. Даљи животни пут их води најпре у Беч у време распада Аустроугарске, али због растућег антисемитизма емигрирају у Бафало (САД), где су започели истраживање како тело користи енергију и из чега је добија. Истраживали су метаболизам угљених хидрата, односно како људско тело обрађује глукозу. На крају, пар је открио механизам којим мишићно ткиво за енергију користи гликоген, дериват глукозе. Тај процес у науци је назван по њима двома: Коријев циклус. Даљи истраживачки рад су наставили на Универзитету у Вашингтону.

Равноправна сарадница и коауторка свих кључних радова са Карлом, Герти је деценијама заузимала ниже академске положаје од супруга, уз знатно мању плату и без самосталне лабораторије. Тек када јој је додељена Нобелова награда 1947. године (заједно са супругом Карлом и Бернардом-Албертом Хусејом) добила је јавно признање за своје научне резултате. Судбина Герти Кори тако постаје више од личне приче – она сведочи о системској невидљивости жена у науци у првој половини 20. века, чак и онда када су њихови научни доприноси били пресудни. У награди Герти није дуго уживала, јер је већ била оболела од ретке болести крви која погађа коштану срж. Наредних десетак година је, и поред тешке болести, истрајно радила све до смрти 1957. године. Једино што је овом пару научника до краја живота било важније од посла јесте њихов међусобни складан емотивни однос.

Џером и Изабела Карл

Џером Карл и Изабела Лугоски су се упознали на Универзитету у Мичигену 1940. године, када су, захваљујући магији абецедног реда, упарени као лабораторијски пар на часу физичке хемије. Први њихов сусрет у лабораторији није био пријатан, али их је зближила заједничка љубав према хемији и почели су заједно да раде. Убрзо су се венчали, докторирали физичку хемију и преселили се у Вашингтон да би радили у Америчкој поморској истраживачкој лабораторији. Радили су на рендгенској кристалографији, при чему је Џером разрађивао једначине које су објашњавале како су атоми организовани унутар молекула, док је Изабела радила експерименте да би потврдила тачност тих једначина. Заједно су развили методу за одређивање молекуларних структура, што има велику практичну примену у развоју нових једињења у индустрији и медицини: горива, лекова за срце и антибиотика.

Џером је добио Нобелову награду 1985. године, а Нобелов одбор је одбацио Изабелин труд, што је Џерома веома разочарало. Изабела није била посебно погођена том одлуком, јер је већ имала импресиван збир награда за свој експериментални рад.

Меј-Брит и Едвард Мозер

Меј-Брит и Едвард Мозер су пример савременог брака са револуционарним открићем. Они су се упознали у деветој деценији прошлог века током студија на Универзитету у Ослу. Били су импресионирани међусобном енергијом и интелектом. Докторирали су неурофизиологију и од тада заједно истражују. У једном интервјуу Меј-Брит описује свој лични живот, где истиче да више воли лабораторију од кухиње, да је у институту са супругом колега, а не брачни друг, а обоје описују своју страст према истраживању као своје „треће дете”, поред две ћерке. Брачни пар је добио Нобелову награду 2014. године за откриће тзв. грид ћелија – „својеврсног биолошког GPS-а” мозга. Наиме, способност оријентације човека у простору није могућа само захваљујући чулима. Грид ћелије су нервне ћелије у посебном делу мозга које у мозгу стварају правилну шестоугаону мрежу и унутрашњу мапу простора, што мозгу омогућује сопствени систем навигације који пружа информације о положају и правцу кретања.

И у новије време постоје многобројни случајеви веома успешних научних парова. Један од примера је савремена канадска физичарка, нобеловка Дона Тео Стрикланд и њен супруг, који су професори на Универзитету Ватерло. Сви се сећамо, неко с нелагодом, неко с тугом, последње епидемије узроковане вирусом корона и вакцина против њега. Једну од понуђених вакцина производње америчке фабрике лекова „Фајзер” осмислио је необично скромни брачни пар Угур Сахин и Озлем Туреџи, деца турских имиграната на раду у Немачкој, чија љубав је настала у лабораторији, о чему су наши медији већ писали.