Ша­рен­ко опа­сних ма­ни­ра

Свет ви­лин­ских ко­њи­ца из­у­зет­но је ша­ре­но­лик, атрак­ти­ван и еле­ган­тан. Са­мо ма­ло­број­ни зна­ју да се иза из­гле­да тог пре­ле­пог ин­сек­та кри­је ве­шта гра­бљи­ви­ца чи­ја је успе­шност на­па­да нај­ве­ћа у све­ту ин­се­ка­та. За­то не чу­ди што им је За­вод за за­шти­ту при­ро­де Ср­би­је по­да­рио из­ло­жбу ко­ја је до 28. фе­бру­а­ра отво­ре­на у Га­ле­ри­је на­у­ке и тех­ни­ке СА­НУ.

Ова би­ћа ко­ја се ра­ђа­ју из во­де спе­ци­фич­на су по мно­гим осо­би­на­ма, а не­ка од њих и на­ма љу­ди­ма иду у при­лог.

– На „ме­ни­ју” ви­лин­ских ко­њи­ца су дру­ги ма­њи ле­те­ћи ин­сек­ти ко­ји жи­ве из­над во­де, а ме­ђу њи­ма су ко­мар­ци. Али, не жи­ве ви­лин­ски ко­њи­ци са­мо у бли­зи­ни во­де. Има до­ста вр­ста ко­је се мо­гу ви­де­ти ка­ко ле­те да­ле­ко у по­тра­зи за дру­гим ста­ни­шти­ма и хра­ном, па се мо­гу на­ћи и у шу­ми. У тој по­тра­зи за хра­ном пре­ла­зе ки­ло­ме­тре. Ина­че, јед­на од нај­ве­ћих ми­гра­ци­ја ин­се­ка­та ве­за­на је упра­во за ви­лин­ске ко­њи­це. Не­ке њи­хо­ве вр­сте зна­ју да пре­ђу пут од­јед­ном од Ма­да­га­ска­ра и ис­точ­не Афри­ке пре­ко Ин­диј­ског оке­а­на до Ин­ди­је где се раз­мно­жа­ва­ју у дру­гој ге­не­ра­ци­ји – об­ја­шња­ва Аца Ђур­ђе­вић, је­дан од ауто­ра из­ло­жбе и струч­ни са­рад­ник За­во­да за за­шти­ту при­ро­де Ср­би­је.

Кад од­ра­сту, ка­же, не је­ду ве­ће од се­бе. Али док су у лар­ве­ном ста­њу, где су та­ко­ђе пот­пу­не гра­бљи­ви­це, про­жди­ру све пред со­бом – и круп­ни­је вр­сте ин­се­ка­та, сит­не ри­бе, пу­но­глав­це, па чак и ма­ле жа­бе.

– Ви­лин­ски ко­њиц се, у за­ви­сно­сти од вр­сте, раз­мно­жа­ва и из во­де и на оба­ли. Ја­ја­шца по­ла­же на во­ду или ис­под ње, по­је­ди­нач­но или у па­ке­ти­ћи­ма, или у биљ­ка­ма из­бу­ши ру­пу и ту оста­вља свој „под­мла­дак”. У по­чет­ку се из ја­ја­ша­ца из­ле­гу ми­ни­ја­тур­не лар­ве, ко­је су та­ко­ђе вр­ло ха­ла­пљи­ве. У за­ви­сно­сти од вр­сте мо­гу бр­зо да по­ра­сту. Оне из ба­ра раз­ви­ја­ју се за шест до де­вет не­де­ља, али оне са ста­ни­штем у те­ку­ћим и ве­ли­ким во­да­ма мо­гу да „ра­сту” и не­ко­ли­ко го­ди­на. Због то­га и нај­ве­ћи део жи­вот­ног ци­клу­са ви­лин­ских ко­њи­ца бу­де лар­ве­ни, а од­ра­сле је­дин­ке жи­ве не­ко­ли­ко не­де­ља. Они не­ма ста­ди­јум лут­ке, већ лар­ва ра­сте и пре­свла­чи се не­ко­ли­ко пу­та. Ка­да до­ђе вре­ме за по­след­ње пре­свла­че­ње је­дин­ка се при­чвр­сти за не­ку биљ­ку, ко­ру др­ве­та или ка­мен. Њен спољ­ни ске­лет, ко­ји под­се­ћа на ван­зе­маљ­ца, та­да пу­ца са леђ­не стра­не и из ње­га се „ра­ђа” од­ра­сли ви­лин­ски ко­њиц. Та ко­шу­љи­ца се зо­ве ег­зу­ви­ја и на­ма је зна­чај­на јер на осно­ву ње мо­же­мо да утвр­ди­мо о ко­јој вр­сти је реч и си­гур­на је по­твр­да раз­мно­жа­ва­ња не­ке вр­сте ви­лин­ског ко­њи­ца на од­ре­ђе­ном те­ре­ну – на­гла­ша­ва он.

Нај­ви­ше ви­лин­ских ко­њи­ца по број­но­сти на на­шем под­руч­ју, ре­ги­стро­ва­но је у око­ли­ни Бе­ле цр­кве, са ре­ком Не­ром, за­тим у Спе­ци­јал­ном ре­зер­ва­ту при­ро­де За­са­ви­ца и у Ни­шкој ко­тли­ни. На тим ло­ка­ци­ја­ма за­бе­ле­же­но је по ви­ше од 40 вр­ста.

– Ви­лин­ски ко­њиц је по­знат по сво­јој љу­бав­ној игри. У то­ку удва­ра­ња жен­ка и муж­јак на­чи­не об­лик ко­ји ли­чи на ср­це. Код ви­лин­ских ко­њи­ца по­сто­ји об­лик ка­ни­ба­ли­зма. Мо­же се у рет­ким слу­ча­је­ви­ма до­го­ди­ти да жен­ка по­је­де муж­ја­ка али ако је баш глад­на и то не­ма ве­зе са па­ре­њем. При­род­ни не­при­ја­те­љи овог ин­сек­та су пти­це, во­до­зем­ци, а по­себ­ну опа­сност за сит­ни­је и не­жни­је вр­сте пред­ста­вља­ју па­у­ци – об­ја­шња­ва Ђур­ђе­вић.

У по­след­ње три го­ди­не на те­ри­то­ри­ји Ср­би­је от­кри­ве­не су че­ти­ри но­ве вр­сте. Две су на­ђе­не у око­ли­ни Ни­ша, јед­на у око­ли­ни Ле­сков­ца.

– Они ни­су ти­пич­ни пред­став­ни­ци на­ше фа­у­не већ при­па­да­ју ме­ди­те­ран­ском под­не­бљу, што је нај­ве­ро­ват­ни­је ре­зул­тат кли­мат­ских про­ме­на. И то што су на­ђе­ни на том под­руч­ју го­во­ри ко­ли­ко су Ју­жна и Ве­ли­ка Мо­ра­ва као ко­ри­дор за про­лаз жи­во­ти­ња од ме­ђу­на­род­ног зна­ча­ја – на­гла­ша­ва Ђур­ђе­вић и ис­ти­че да је че­твр­та вр­ста на­ђе­на у око­ли­ни Кра­ље­ва на под­руч­ју за ко­је се при­пре­ма за­шти­та.

По­сто­ји око 6.300 вр­ста

У све­ту по­сто­ји око 6.300 вр­ста ви­лин­ских ко­њи­ца, а у Евро­пи их оби­та­ва око 146. Че­ти­ри вр­сте са тог спи­ска су „про­ла­зни­ци” из Се­вер­не Аме­ри­ке и Ази­је, а за 142 је по­твр­ђе­но раз­мно­жа­ва­ње у Евро­пи. Код нас је за­бе­ле­же­на 71 вр­ста, што је из­у­зет­но ви­сок про­це­нат. Мно­ге вр­сте се сма­тра­ју угро­же­ним по­себ­но оне ко­је има­ју спе­ци­фич­не зах­те­ве пре­ма ква­ли­те­ту во­де и на­ла­зе се и на на­шој и на ме­ђу­на­род­ној ли­сти за­шти­ће­них вр­ста.

По­че­ци ис­тра­жи­ва­ња ве­зу­ју се за Јо­си­фа Пан­чи­ћа

Пр­во по­ми­ња­ње име­на ви­лин­ски ко­њиц на­ла­зи се у дру­гом из­да­њу „Ву­ко­вог ри­јеч­ни­ка”, а пр­ви по­че­ци ис­тра­жи­ва­ња ве­зу­ју се за Јо­си­фа Пан­чи­ћа, и ње­го­ве оби­ла­ске те­ре­на са по­ла­зни­ци­ма Ли­це­ја.

Име овог ин­сек­та ве­зу­је се и за ис­тра­жи­ва­ња по­ла­зни­ка Дру­ге Бе­о­град­ске гим­на­зи­је ко­ји у са сво­јим про­фе­со­ри­ма пу­то­ва­ли по Ср­би­ји и сво­ја за­па­жа­ња све са ла­тин­ским на­зи­ви­ма и пре­ци­зним опи­си­ма пу­бли­ко­ва­ли у „Про­све­том гла­сни­ку” 1891.