Метални ковчег у Бронксу
Да би се спремио за ову улогу, Де Ниро је извадио праву дозволу за вожњу таксија и месец дана је возио жути такси по Њујорку, често радећи смене од 12 до 15 сати. Препознао га је само један путник иако је већ био добитник Оскара
Од почетка фебруара амерички медији хорски славе један филм јер се 8. фебруара навршило педесет година од снимања Скорсезеовог „Таксисте”, који се сматра једним од најзначајнијих остварења у историји светске кинематографије. Памтим да сам „Таксисту” гледала први пут у провинцијском биоскопу „Светлост”, са старијим братом. Имала сам мање година него Џоди Фостер у филму. Она је тада као тринаестогодишњакиња стала пред камере да игра дете-проститутку. На снимањима је, због њених година, често била присутна социјална радница. Џоди Фостер у одређеним сценама мења њена старија сестра. То ће бити њена прва номинација за Оскара. Памтим прве кадрове „Таксисте”. Лице Роберта де Нира шамарају разливена ноћна улична светла Њујорка. Звук саксофона клизи право у грудну кост. Музику за филм написао је композитор Бернард Херман, који је преминуо само неколико сати након завршетка снимања музике за филм. Током каријере, компоновао је за Хичкока и Орсона Велса. Музика у „Таксисти” непретенциозни је реквијум, у њој се чује град у ноћи, храпав од црнила и дима, Харлем замрљан маглом, хаљина једна жене, бела као дах. Први кадар су Де Нирове очи, опустошене, туберкулозно вреле, заувек затворене у временску капсулу туге и самоће. Де Нира, његово лице, обрачун сна са стварношћу, више нико неће успети да саструже са поетичке меморије моје генерације. Његове усне, усне очајног повратника из Вијетнама, биле су поплава сећања на бол. (Живети у провинцији значи знати много о болу и измислити свет, јер у две улице и три продавнице и тако ничега нема, осим шећерних табли суморних јутара. Ми смо тражили хероја чији лик ће висити у ноћном ваздуху као иконица у црно-белој техници. Беше то лице овог глумца.)
„Таксиста” је повратник из Вијетнама који пати од инсомније и вози такси, клизећи Њујорком ноћу... Пета авенија, али и Харлем и Бронкс. Да би се спремио за ову улогу, Де Ниро је извадио праву дозволу за вожњу таксија и месец дана је возио жути такси по Њујорку, често радећи смене од 12 до 15 сати. Током тог времена, препознао га је само један путник иако је већ био добитник Оскара. Такође, Де Ниро је детаљно проучавао менталне болести и посетио је америчку војну базу у северној Италији како би снимао разговоре са војницима, усвајајући њихов карактеристичан нагласак за лик Тревиса, кога ће играти у филму. Док је снимао „Двадесети век” код Бертолучија, у Италији, Де Ниро је користио паузе да одлети за Њујорк како би наставио да вози такси и одржао живо срце Тревиса у свом срцу. За потребе снимања, изгубио је шеснаест килограма – желео је да постигне мршав изглед бившег маринца. Непрекидно је слушао аудио-снимке Артура Бремера (човека који је покушао атентат на Џорџа Воласа) како би потпуно закорачио у ум усамљеног човека у коме бујају опaсне намере. Сценариста Пол Шредер сећа се да је филм написао током једне велике кризе, када је живео животом протагонисте: „Ствари су се распадале једна за другом. Развео сам се. Изгубио посао, остао без новца, проводио сам дане возећи се и мање-више живео у колима, опијао се, маштао... Биоскоп ’Пусикет’ (у коме се приказују филмови за одрасле) у Лос Анђелесу је био отворен целу ноћ и ту бих одлазио да спавам...”
Шредер је између опијања, депресивних мисли и порнографије завршио у болници када му је пукао чир у желуцу. У том тренутку имао је 27 година и схватио је да ни са ким није проговорио скоро месец дана. Тада му се јавила идеја о таксију, о том „металном ковчегу који се креће кроз град, са младићем заробљеним унутра, који се налази усред друштва, али је, заправо, потпуно сам. Знао сам – ако не почнем да пишем о овом лику, постаћу он, уколико то већ нисам постао”. По изласку из болнице, Шредер се привремено уселио у стан бивше девојке и почео да пише без престанка. Неки критичари сматрају да је Шредер био инспирисан „Записима из подземља” Достојевског. На новинарско питање ко је главни јунак „Таксисте” одговорио је: „То сам ја, без мозга, апсолутни симбол урбане усамљености.” За две недеље написао је сценарио од шездесетак страница. Али нико није био заинтересован за причу о таксисти на ивици нервног слома. Брајан де Палма је прочитао сценарио и рекао да је добар, али да није за њега. Сценарио је дошао до Скорсезеа: „Брајан ми је дао сценарио и његов тон и борба коју главни протагониста води погодили су ме готово мистично.” Сви велики студији одбили су Скорсезеа. Али успех другог дела „Кума” и Де Нирова маестрална глума (освојио је Оскара за најбољу споредну улогу у овом филму) повећали су шансу за снимање „Таксисте”. „Columbia pictures” пристао је да продуцира филм, уз скромни буџет од милион и по долара. Није било новца и све се радило сирово – Њујорк је деловао потпуно реалистично: мрачан, опасан, прљав... Камерман није могао да осветли улице великим рефлекторима и морали су да допусте да Њујорк осветли сам себе. Чапман, директор фотографије, каже: „Само је Боби (Роберт) возио такси, а Скорсезе и ја бисмо се нагурали позади. Сниматељ је хватао кадрове преко Бобијевог рамена.” Сниматељ звука био је у гепеку. Прави такси клизио је по правом Њујорку, а главном јунаку је шофершајбна била прозор у његов свет. Срећна околност је да није било више новца. Тада ова магија мешавине Хичкока и Годара никада не би била створена. Успеху „Таксисте” допринела је изузетна глумачка подела: Де Ниро, који је стигао са сета Бертолучијевог „Двадесетог века”; Сибил Шепард, звезда због претходних филмова са Питером Богдановичем; млада Џоди Фостер, коју је мајка на разговор са Скорсезеом довела у школској кецељи не би ли га одвратила да Џоди понуди улогу проститутке. Али редитељ није одустао. Чувена сцена када Де Ниро разговара са собом у огледалу („You talkin’ to me”) потпуно је импровизована. Наиме, у сценарију не стоји ни реч дијалога који глумац води са собом. „Смисли нешто успут”, рекао је Скорсезе Де Ниру. Затворио се са њим у собу и почела је импровизација. После сат и по, Де Ниру је пала на ум реченица коју је изговорио Брус Спрингстин публици на концерту на коме је недавно био. И рекао је: „You talkin’ to me?” Споља, продукција је нестрпљиво лупала у врата и пожуривала их. Скорсезе је пустио Де Нира да до краја одигра импровизацију. Амерички филмски институт је касније реченицу „You talkin’ to me” уврстио у десет најпрепознатљивијих реплика свих времена. Сценариста се сећа: „То је најбоља реченица у целом филму, а ја је уопште нисам написао...”
Чинило се да филм нема много шанси на Канском фестивалу. Председник жирија Тенеси Вилијамс издао је саопштење у коме је навео да је жири свестан да насиље и безнађе представљају слику нашег друштва, али да страхује да приказивање насиља само доводи до још више агресије. Скорсезе је прочитао текст у новинама и хтео да отпутује кући. Пре повратка су га на вечеру позвала два члана жирија – Коста Гаврас и Серђо Леоне – и поверили му да им се филм веома допао. Када је „Таксиста” освојио Златну палму, половина публике је клицала, половина негодовала. Али створен је филм који је инспирисао Финчера да сними „Борилачки клуб” и Тода Филипса да уради „Џокера”. Тарантино често наводи „Таксисту” као један од својих омиљених филмова. Но, због „Таксисте”, Скорсезе је умало напустио свет филма јер је Хинкли, опонашајући Тревиса Бикла, пуцао у Роналда Регана 30. марта 1981. Скорсезе је био толико потресен овим догађајем да је желео да напусти филмску каријеру. Није могао да поднесе чињеницу да је његов филм инспирисао насиље. Атентатор Хинкли је након 35 година у психијатријској болници пуштен на слободу, а 2025. године објавио је аутобиографију у којој детаљно описује своју тадашњу опсесију филмом.
Када сам први пут отишла у Њујорк, прве вечери сам се изгубила. Нашла сам се у Харлему (ушла сам у погрешан аутобус). Добра жена која је седела до мене изашла је са мном на следећој станици и позвала телефоном сина таксисту. Око нас су гореле ватре и осећали се трава, туга и хашиш. Убрзо се појавио жути, њујоршки такси. Сетила сам се филма из детињства и ушла. Гледала сам Њујорк у тами, зграде исцрпљене и запуштене. Пустила сам да ми светлост улица шамара лице.
