Metalni kovčeg u Bronksu
Da bi se spremio za ovu ulogu, De Niro je izvadio pravu dozvolu za vožnju taksija i mesec dana je vozio žuti taksi po Njujorku, često radeći smene od 12 do 15 sati. Prepoznao ga je samo jedan putnik iako je već bio dobitnik Oskara
Od početka februara američki mediji horski slave jedan film jer se 8. februara navršilo pedeset godina od snimanja Skorsezeovog „Taksiste”, koji se smatra jednim od najznačajnijih ostvarenja u istoriji svetske kinematografije. Pamtim da sam „Taksistu” gledala prvi put u provincijskom bioskopu „Svetlost”, sa starijim bratom. Imala sam manje godina nego Džodi Foster u filmu. Ona je tada kao trinaestogodišnjakinja stala pred kamere da igra dete-prostitutku. Na snimanjima je, zbog njenih godina, često bila prisutna socijalna radnica. Džodi Foster u određenim scenama menja njena starija sestra. To će biti njena prva nominacija za Oskara. Pamtim prve kadrove „Taksiste”. Lice Roberta de Nira šamaraju razlivena noćna ulična svetla Njujorka. Zvuk saksofona klizi pravo u grudnu kost. Muziku za film napisao je kompozitor Bernard Herman, koji je preminuo samo nekoliko sati nakon završetka snimanja muzike za film. Tokom karijere, komponovao je za Hičkoka i Orsona Velsa. Muzika u „Taksisti” nepretenciozni je rekvijum, u njoj se čuje grad u noći, hrapav od crnila i dima, Harlem zamrljan maglom, haljina jedna žene, bela kao dah. Prvi kadar su De Nirove oči, opustošene, tuberkulozno vrele, zauvek zatvorene u vremensku kapsulu tuge i samoće. De Nira, njegovo lice, obračun sna sa stvarnošću, više niko neće uspeti da sastruže sa poetičke memorije moje generacije. Njegove usne, usne očajnog povratnika iz Vijetnama, bile su poplava sećanja na bol. (Živeti u provinciji znači znati mnogo o bolu i izmisliti svet, jer u dve ulice i tri prodavnice i tako ničega nema, osim šećernih tabli sumornih jutara. Mi smo tražili heroja čiji lik će visiti u noćnom vazduhu kao ikonica u crno-beloj tehnici. Beše to lice ovog glumca.)
„Taksista” je povratnik iz Vijetnama koji pati od insomnije i vozi taksi, klizeći Njujorkom noću... Peta avenija, ali i Harlem i Bronks. Da bi se spremio za ovu ulogu, De Niro je izvadio pravu dozvolu za vožnju taksija i mesec dana je vozio žuti taksi po Njujorku, često radeći smene od 12 do 15 sati. Tokom tog vremena, prepoznao ga je samo jedan putnik iako je već bio dobitnik Oskara. Takođe, De Niro je detaljno proučavao mentalne bolesti i posetio je američku vojnu bazu u severnoj Italiji kako bi snimao razgovore sa vojnicima, usvajajući njihov karakterističan naglasak za lik Trevisa, koga će igrati u filmu. Dok je snimao „Dvadeseti vek” kod Bertolučija, u Italiji, De Niro je koristio pauze da odleti za Njujork kako bi nastavio da vozi taksi i održao živo srce Trevisa u svom srcu. Za potrebe snimanja, izgubio je šesnaest kilograma – želeo je da postigne mršav izgled bivšeg marinca. Neprekidno je slušao audio-snimke Artura Bremera (čoveka koji je pokušao atentat na Džordža Volasa) kako bi potpuno zakoračio u um usamljenog čoveka u kome bujaju opasne namere. Scenarista Pol Šreder seća se da je film napisao tokom jedne velike krize, kada je živeo životom protagoniste: „Stvari su se raspadale jedna za drugom. Razveo sam se. Izgubio posao, ostao bez novca, provodio sam dane vozeći se i manje-više živeo u kolima, opijao se, maštao... Bioskop ’Pusiket’ (u kome se prikazuju filmovi za odrasle) u Los Anđelesu je bio otvoren celu noć i tu bih odlazio da spavam...”
Šreder je između opijanja, depresivnih misli i pornografije završio u bolnici kada mu je pukao čir u želucu. U tom trenutku imao je 27 godina i shvatio je da ni sa kim nije progovorio skoro mesec dana. Tada mu se javila ideja o taksiju, o tom „metalnom kovčegu koji se kreće kroz grad, sa mladićem zarobljenim unutra, koji se nalazi usred društva, ali je, zapravo, potpuno sam. Znao sam – ako ne počnem da pišem o ovom liku, postaću on, ukoliko to već nisam postao”. Po izlasku iz bolnice, Šreder se privremeno uselio u stan bivše devojke i počeo da piše bez prestanka. Neki kritičari smatraju da je Šreder bio inspirisan „Zapisima iz podzemlja” Dostojevskog. Na novinarsko pitanje ko je glavni junak „Taksiste” odgovorio je: „To sam ja, bez mozga, apsolutni simbol urbane usamljenosti.” Za dve nedelje napisao je scenario od šezdesetak stranica. Ali niko nije bio zainteresovan za priču o taksisti na ivici nervnog sloma. Brajan de Palma je pročitao scenario i rekao da je dobar, ali da nije za njega. Scenario je došao do Skorsezea: „Brajan mi je dao scenario i njegov ton i borba koju glavni protagonista vodi pogodili su me gotovo mistično.” Svi veliki studiji odbili su Skorsezea. Ali uspeh drugog dela „Kuma” i De Nirova maestralna gluma (osvojio je Oskara za najbolju sporednu ulogu u ovom filmu) povećali su šansu za snimanje „Taksiste”. „Columbia pictures” pristao je da producira film, uz skromni budžet od milion i po dolara. Nije bilo novca i sve se radilo sirovo – Njujork je delovao potpuno realistično: mračan, opasan, prljav... Kamerman nije mogao da osvetli ulice velikim reflektorima i morali su da dopuste da Njujork osvetli sam sebe. Čapman, direktor fotografije, kaže: „Samo je Bobi (Robert) vozio taksi, a Skorseze i ja bismo se nagurali pozadi. Snimatelj je hvatao kadrove preko Bobijevog ramena.” Snimatelj zvuka bio je u gepeku. Pravi taksi klizio je po pravom Njujorku, a glavnom junaku je šoferšajbna bila prozor u njegov svet. Srećna okolnost je da nije bilo više novca. Tada ova magija mešavine Hičkoka i Godara nikada ne bi bila stvorena. Uspehu „Taksiste” doprinela je izuzetna glumačka podela: De Niro, koji je stigao sa seta Bertolučijevog „Dvadesetog veka”; Sibil Šepard, zvezda zbog prethodnih filmova sa Piterom Bogdanovičem; mlada Džodi Foster, koju je majka na razgovor sa Skorsezeom dovela u školskoj kecelji ne bi li ga odvratila da Džodi ponudi ulogu prostitutke. Ali reditelj nije odustao. Čuvena scena kada De Niro razgovara sa sobom u ogledalu („You talkin’ to me”) potpuno je improvizovana. Naime, u scenariju ne stoji ni reč dijaloga koji glumac vodi sa sobom. „Smisli nešto usput”, rekao je Skorseze De Niru. Zatvorio se sa njim u sobu i počela je improvizacija. Posle sat i po, De Niru je pala na um rečenica koju je izgovorio Brus Springstin publici na koncertu na kome je nedavno bio. I rekao je: „You talkin’ to me?” Spolja, produkcija je nestrpljivo lupala u vrata i požurivala ih. Skorseze je pustio De Nira da do kraja odigra improvizaciju. Američki filmski institut je kasnije rečenicu „You talkin’ to me” uvrstio u deset najprepoznatljivijih replika svih vremena. Scenarista se seća: „To je najbolja rečenica u celom filmu, a ja je uopšte nisam napisao...”
Činilo se da film nema mnogo šansi na Kanskom festivalu. Predsednik žirija Tenesi Vilijams izdao je saopštenje u kome je naveo da je žiri svestan da nasilje i beznađe predstavljaju sliku našeg društva, ali da strahuje da prikazivanje nasilja samo dovodi do još više agresije. Skorseze je pročitao tekst u novinama i hteo da otputuje kući. Pre povratka su ga na večeru pozvala dva člana žirija – Kosta Gavras i Serđo Leone – i poverili mu da im se film veoma dopao. Kada je „Taksista” osvojio Zlatnu palmu, polovina publike je klicala, polovina negodovala. Ali stvoren je film koji je inspirisao Finčera da snimi „Borilački klub” i Toda Filipsa da uradi „Džokera”. Tarantino često navodi „Taksistu” kao jedan od svojih omiljenih filmova. No, zbog „Taksiste”, Skorseze je umalo napustio svet filma jer je Hinkli, oponašajući Trevisa Bikla, pucao u Ronalda Regana 30. marta 1981. Skorseze je bio toliko potresen ovim događajem da je želeo da napusti filmsku karijeru. Nije mogao da podnese činjenicu da je njegov film inspirisao nasilje. Atentator Hinkli je nakon 35 godina u psihijatrijskoj bolnici pušten na slobodu, a 2025. godine objavio je autobiografiju u kojoj detaljno opisuje svoju tadašnju opsesiju filmom.
Kada sam prvi put otišla u Njujork, prve večeri sam se izgubila. Našla sam se u Harlemu (ušla sam u pogrešan autobus). Dobra žena koja je sedela do mene izašla je sa mnom na sledećoj stanici i pozvala telefonom sina taksistu. Oko nas su gorele vatre i osećali se trava, tuga i hašiš. Ubrzo se pojavio žuti, njujorški taksi. Setila sam se filma iz detinjstva i ušla. Gledala sam Njujork u tami, zgrade iscrpljene i zapuštene. Pustila sam da mi svetlost ulica šamara lice.
