Балкански еротски еп

Специјално за Политику из Барселоне

На заласку своје већ полувековне међународне каријере, мајка или (пра)бака уметности перформанса Марина Абрамовић окреће се другим врстама уметничког израза, дуго сневаном позоришту и опери. Након аутобиографске представе Живот и смрт Марине Абрамовић у режији Боба Вилсона из 2011, а потом оперске турнеје Седам смрти Марије Калас, српска уметница представља публици у Барселони ново остварење, Балкански еротски еп, док у априлу режира музичко-балетску представу Прича о војнику/Љубав чаробница у напуљском (оперском) Театру Сан Карло, у сарадњи са славним диригентом Густавом Дудамелом. Балкански еротски еп је назив видеографског рада из 2005, снимљеног у Србији, који је београдска публика имала прилику да види на ретроспективи „Чистач” у МСУ 2019. године. Видео који се бави питањима сексуалности на Балкану кроз (измишљене?) народне обичаје сада је преточен у хибридно сценско дело које представља најамбициозније досадашње остварење познате уметнице. Реч је о форми где се преплићу музика (вокална, инструментална и електронска), филм, плес, перформанс, театар, па чак и елементи циркуске уметности, о форми која се може тумачити и као покушај остварења свеобухватног уметничког дела (gesamtkunstwerk). Настао октобра 2025. у Манчестеру, овај нови и проширени Балкански еротски еп изведен је у просторијама некадашње фабрике (данашњи Factory International), хангару од 28.000 квадратних метара, истовременим приказом тринаест различитих сцена на исто толико позорница током четири сата без прекида. Овај, за извођаче, врло захтеван подухват, замишљен је као имерзивни перформанс у којем се публика креће кроз простор по сопственом нахођењу, бирајући редослед сцена које гледа, са могућношћу изласка и уласка у дворану по потреби. Сада, почетком нове 2026, продукција се сели у Барселону и њену оперску кућу Лисеу, где се премијерно изводи измењена, театарска верзија, у скраћеном, трочасовном формату од десет (узастопних) сцена.

Преиспитивање издржљивости гледалаца

Како је то још Веселин Чајкановић анализирао у свом, сада већ, класику српске антрополошке литературе (Мит и религија у Срба), многобројни обичаји српског (и балканског) народа вуку корене из прехришћанског, паганског времена, чији је живот (пре свега сеоски и аграрни) бивао регулисан природним појавама, веровањем у постојање хтонских (земаљских) демона и неодвојивости душе и тела након смрти. Ова везаност за земљу која рађа, храни и у коју се покопава – дакле, она је симбол живота, плодности и смрти – а потом и за сексуалност као (према Абрамовићевој) једину покретачку енергију и животну снагу, али и обред који се артикулише кроз игру и песму – чине естетску окосницу представе. Ово је и начин да се сексуалност и обнаженост прикажу на један непорнографски, уметнички и обредни начин, који западној публици представља елементе балканске народне културе истовремено преиспитујући границе његове моралности (па чак и нормалности) и пријемчивости за овакве неконвенционалне призоре људског тела и друштвених односа.

Као и у комаду из 2011, Балкански еротски еп носи елементе аутобиографског, почињући сахраном, али овог пута не саме уметнице (чији ће то бити последњи стваралачки чин), већ једног државника и нестале државе, Тита и Југославије. Још у предворју театра, једна озбиљна и ригидна женска фигура у војној униформи, лик Данице Абрамовић, њене мајке и директорке Музеја Револуције, предводи војни оркестар (овде у народној ношњи) који изводи посмртни марш композитора Марка Никодијевића, инспирисаног Маршом пролетера који се изводио на Брозовој сахрани 1980. Као и онда, певачица традиционалне музике Светлана Спајић (сада без своје певачке групе) преноси звуке нашег поднебља својим продорним и дрхтавим гласом, представљајући у првој сцени нарикачу која оплакује председника: „Куку мени, маршале, куку мени, мој домаћине”. Ово је пропраћено видеом у којем се мноштво жена у црнини ритмички удара у груди, како и традиција нарицања налаже. Ако певани текст може бити духовит само онима који га разумеју, цела дворана се хорски смеје „љубавним напицима” које на енглеском представља фламанска научница Елке, са сликовитим графичким приказима средњовековних обичаја из разних крајева Балкана, међу којима и онај из јужног Баната који налаже да жена послужи чашу вина помешаног са пар капи менструалне крви како би задобила верност и наклоност вољеног мушкарца. Ове провокативне слике, међу којима је и прича о чувању рибе преко ноћи у женском међуножју, или пак сценски приказ нагих мушкараца који поред шуме фалусних печурака оплођују земљу у дословном смислу, изазивају смех али и неверицу гледалишта. Међутим, прави тест за публику су две сцене експлицитне обнажености, најпре ритуал „терања кише” где жене задижу сукњу показујући и небесима и публици своју интиму, али и сцена оргија на гробљу, где наги плесачи опште са костурима преминулих, дословни сусрет Ероса и Танатоса. Изазов не лежи само у суочавању са призорима голотиње, већ и са скрнављењем спокоја мртвих, али и хришћанских симбола (један од плесача оре бразду крстом окренутим наопачке), као и осећајем растакања времена (типичног за уметност Абрамовићеве) у „бесконачном” трајању поменутих сцена, које испитују издржљивост и стрпљење гледалаца.

Као и увек, назире се намера уметнице да добије катарзичан исход односа публике и извођача у овом померању граница издржљивости, огољавању емоција и директној интеракцији поменутих чиниоца. Ипак, у формалном погледу ово остаје позоришна представа која је у супротности са постулатима перформанса и истинитости, публика остаје пасивни посматрач упркос покушајима разбијања „четвртог зида”, уласком оркестра кроз дворану, или силаском Елке у публику, бирајући једног гледаоца за асистента. Имерзивни аспект представе је (ефектно) одузимање мобилних телефона и свих електронских уређаја на улазу, као и могућност одласка у тоалет у сваком тренутку, потез који је многе посетиоце (у разговору након представе) подсетио на 24-часовну представу Планина Олимп Јана Фабра (која је 2017. гостовала на Битефу).

Марина Абрамовић се не поиграва само са жанровским одређењем представе већ и питањима рода на Балкану. У том погледу је значајна сцена вирџина, или на албанском бурнеша, жене које су приморане да живе као мушкарци на просторима Албаније и Црне Горе, у средини која једина на свету намеће трансродност као норму. Ова сцена је представљена као игра сабљама, плесна тачка албанског кореографа Бленарда Азизаја где жена кроз борбу доказује мушкост и једнакост (метафора феминизма?). Упркос симболичкој моћи, ова сцена се испоставља као најмање еротска и занимљива, док у сцени кафане српски контратенор (певајући у женском регистру) интонира својим широким и светлим гласом љубавну песму Мито, бекријо. Осим њега, сопран (и професор на ФМУ) Драгана Јовановић пева репетитивну и одзвањајућу мелодију својим чистим и продорним гласом, кружећи око плесача који изводе ритуал црне свадбе из влашког краја, где се млади покојник и нежења венчава за живу невесту. Овај чин је представљен енергичним плесом који подсећа на Посвећење пролећа, где жене носе и оплакују мушкарце, полажу покојника као на олтар и облаче га за постхумно венчање.

Завршни пољубац

Треба поменути и врло креативни рад инжењера звука Луке Козловачког, који умешно преплиће звукове гласа и инструмената, где чујемо и Оливеру Катарину и хор „Колегијум музикум”, ојкање и народне и кафанске песме (Врбо врбице зелена, Зајди зајди, Димитријо, сине Митре или пак Не ломи ми лојзе). Иако је музика та која на првом месту преноси дух Балкана, споменимо и изванредне костиме Роксанде Илинчић, креације инспирисане фолклором, где налазимо и нека занимљива решења попут аксесоара од латекса, што је мала референца на естетику порнографије. Лик строге (па чак и спартанске) мајке Данице, која се овде јавља као лајтмотив читаве вечери, а коју уверљиво и изванредно тумачи Марија Стаменковић Херанз, доживљава своје (сексуално) ослобођење управо кроз музику, заносним плесом танга, одбацујући строге друштвене норме које сигурно оптерећују и публику која посматра.

Најзад, ритуалом, који је заједнички именитељ целокупне представе, завршава се и сама представа: покладним обичајем где се страшилима „отерује” зима и призива пролеће, уз нечујни плес, несумњиво инспирисан немим гламочким колом. У том последњем чину, Марина Абрамовић излази на сцену и завршава представу пољупцем са Бленардом Азизајем пре него што се завеса спусти, а публика награди уметнике громогласним аплаузом. Иако је тешко замислити извођење Балканског еротског епа на самом Балкану, Марина Абрамовић овим упућује љубавно писмо својој земљи и родном крају, од којих није увек имала љубав и разумевање.