Тара – бајка која траје
Једна лепа прича о оморици, Јосипу Панчићу и нашој планинској лепотици у серијалу „Родославци” Јеленe Божовић на РТС
Природа није увек била оваква, каже Јелена Божовић, аутор емисије „Родославци” (РТС 1, 13.20). Планета се мењала. Трпела ударе, па и онај разорни, од пре 66 милиона година када је километар широка свемирска стена ударила на полуострво Јукатан и изазвала, између осталог, смањење разноликости биљних врста за 45 одсто, а са лица земље збрисала диносаурусе.
Касније ће се смењивати векови, вулканске активности, тектонски поремећаји у доба терцијара, нестајаће, растакати се, делити и издизати земљина кора, стварајући обрисе континената које данас познајемо, а свим тим догађајима сведоче геолошке формације и фосили, али и једна врста четинара – оморика.
И то – Панчићева!
Јелена Божовић јој је посветила емисију у серијалу „Родославци”, који ради већ неколико година. Каже нека остане запис и о њој, Панчићу и планинској лепотици Тари у архиви РТС-а, која је толико богата и ретко се виђа.
Некада давно, шуме оморике су биле широко распрострањене планетом. Али, ледена доба која су наступила, уништила су готово сва њена станишта. И на читавој кугли земаљској, ова врста четинара се изборила само око средњег тока реке Дрине, а на Тари ју је, тачно пре 150 година, пронашао Јосиф Панчић, лекар, ботаничар, професор и ректор Велике школе, и научној јавности доказао да се ради о потпуно другачијем четинару од до тада познатих – о леденој лепотици из доба терцијара. Он јој је дао име, а она њему светску славу.
За оморику се још каже да је „краљица” свих ендемита Европе, реликт који међу хиљаду врста флоре Таре заузима почасно место.
Оморика је тако постала симбол Таре, а Тара симбол природног богатства Србије.
Јосип Панчић је неуморно истраживао говорећи да се љубав и поштовање према отаџбини исказују дубоким познавањем и проучавањем њених вредности. Он је открио 102 и описао више од две хиљаде биљних врста.
Захваљујући њему, тадашња Србија, тек ослобођена од петовековног ропства, укључила се у светске научне токове. У Београду је основао ботаничку башту, био врстан педагог, а својим научним радом стекао највећа признања у Србији и у свету. Умро је 1888. године, и сахрањен на врху Копаоника у ковчегу од стабала оморике.
А она, потпуно особена, витка, дама међу четинарима, наставила је да плени лепотом овде, на Тари, потпуно заштићена.
– Човек би морао да застане и пажљиво осмотри ово чудо и благо које траје милионима година, које није сваком дато, па га, тим пре, с поштовањем прихвати и негује. Или барем, не дира и не квари, јер овде је све по најбољем, природном поретку устројено да траје – рекла је Јелена Божовић.
