Свака строфа једна слика
Академска сликарка из Новог Сада Вера Зарић илустровала је целу песму „Santa Maria della Salute”, а професор Милован Вујовић приредио монографију о славном Лази Костићу
Готово да нема оног ко није прочитао, а многи и напамет научили песму „Santa Maria della Salute” чији је аутор наш славни поета Лаза Костић. О њој су, бираним речима, казивали великани наше културе и духовности, попут Матије Бећковића, Мила Ломпара, Драгана Станића, Јове Радоша. А онда се догодило нешто посве необично: професор Милован Вујовић одлучио је да сачини монографију о познатом песнику о којој је разменио идеје са Симом Матићем из новосадске Издавачке куће „Тиски цвет”. На Петроварадинској тврђави је угледни професор и дугогодишњи културни посленик потом срео сликарку Веру Зарић. Како га је већ бог дао, изговорио је стих: „Тад моја вила преда ми грану”, а уметница је одмах објаснила да се у њеном атељеу налази 14 слика рађених према чувеној поеми од 14 строфа.
– Вера је здушно и са стваралачком инспирацијом реализовала ову замисао – потврдио је Вујовић у разговору за „Магазин”. У поеми је песник сажео цео животопис. Обележавање 180 година од његовог рођења покварила је пандемија вируса корона 2021, али је на крају све урађено како и доликује стваралаштву овог даровитог песника.
Сликала уз Паваротија
О Лази се много тога зна, али није згорег и присетити се да је био и истакнута личност у Омладинском покрету, сарадник Светозара Милетића, велики бележник у Новосадском магистрату, посланик у Мађарском парламенту, родољуб који је три пута утамничен. Филозофи су га сматрали за великог зналца српског језика. Стварао је нове речи, а према потреби старе дотеривао. Стихове је писао по надахнућу. Па ипак, није му било лако да безброј животних догађаја, осећања, емоција, у сну и на јави, речима изрази и сажме у 14 строфа чувене песме.
– Требало је – предочава сликарка – да ликовним средствима осликам целину песме, али и да свакој строфи назначим особеност. Сложеност подухвата је увећана до драме у техници цртања на специјалном папиру, произведеном у Јапану, од влакана стабљике пиринча, на којем се није примила боја с предње стране. Тек у сну ми се јавило решење да прво основну боју нанесем на задњу страну. Сваког дана, током шест месеци, на 14 штафелаја осликавала сам Лазину животну поему, уз слушање музике белканта и глас Паваротија.
Проф. Вујовић се сећа и других детаља необичног подухвата:
– У обновљеном издању „Зборника”, у којем су радови о познатом песнику, требало је упарити сваку слику с одговарајућом строфом. То смо извели тако што су слике поређане на штафелаје, а уметница би затворених очију слушала стихове појединих строфа и после тога препознавала слику. Упарене строфе са сликама послали смо Николи Кусовцу, врсном зналцу ликовног стваралаштва, од кога је стигла следећа порука:
– Вера Зарић је, напросто, као у трену израдила један ликовни целовит, емотивно богат и садржајан циклус слика, достојан свог великог повода.
Многи су о великом песнику беседили на свој начин, а њихови записи нашли су се међу корицама монографије. Тако ће академик Матија Бећковић оставити следећи траг: „Није нетачно ако кажемо да се Шекспир на српском језику каже Лаза Костић... Станислав Винавер је описивао себе, описујући Лазу Костића, исписивао аутобиографију и своје заносе и пркосе, говорећи о песниковим заносима и пркосима, и дивећи се слогомерју, неодољивом жубору акцената и урођених ритмова у Костићевом говору, цитирајући Гетеову мисао о савршенству дикције у којој речи мисле саме за себе. Расплићући Лазине замршаје, показивао је да боље види песника него себе...”
Говорио осам језика
Створивши циклус, намењен познатој Лазиној песми, Вера Зарић је учинила неку врсту уметничког подвига.
– Дошавши из панчевачке гимназије у новосадску Српску православну гимназију, песник није могао да се упише у трећи разред, јер није учио латински језик. Убрзо је и ту показао своју надареност, упорност и таленат: градиво из латинског, које се учи годину дана, савладао је за два месеца – подсећа Вујовић. Читао је на латинском, мађарском, грчком, енглеском језику... Осам језика је знао, не само да чита, већ и на њима да пише. Врх је одбрана докторске дисертације на пештанском универзитету на латинском језику. Редовно је радио вежбе за тело, пливао, шетао, добро се хранио, никад није пушио. Оштроумност га је красила и узвисила над другима.
Говорити о Лази Костићу, а не споменути Ленку Дунђерски, неопростив је грех. Кад се после тронедељног свадбеног пута у Италији с Јулом Паланачки вратио у Сомбор, одмах је дошао у сукоб с њеном нетрпељивом мајком, и зато се вратио у фрушкогорски манастир Крушедол. Тамо је и сазнао за Ленкину трагичну смрт. Жени је јавио да је био у Сентомашу (данашњем Србобрану) да би присуствовао Ленкиној сахрани. Никоме се није поверио због чега га је њена смрт толико дубоко потресла. Тајну је поверио својој последњој, најбољој песми, једној од најлепших не само у српској, него и у светској лирици.
ОСУДИЛИ ДОБРОТВОРА
Издавач луксузне монографије поводом 180 година од рођења Лазе Костића је Фонд за помоћ Србима „Тома Максимовић” из Новог Сада. Реч је о једном од највећих добротвора српског народа од 1941. до 1944. године. Нажалост, 1944. је осуђен на робију као „народни непријатељ”, иако је помагао хиљадама избеглица, обезбедивши им основне услове за живот и смештај у Србији. Фонд је успео да га 2009. рехабилитује, тако да се пресудом Окружног суда у Новом Саду сматра неосуђиваном особом. Успешну сарадњу са Фондом имало је и Коло српских сестара Епархије бачке, на челу с председницом Савком Гојковић.
ПОБЕДА НА ИЗБОРИМА
Најлепшу и највећу изборну победу у старијој политичкој историји Војводине Лаза Костић је извојевао 18. октобра 1873. На првим изборима за шајкашког посланика у Угарском парламенту био је кандидат опозиционе Српске народне слободоумне странке. Противкандидат му је био Ђорђе Поповић Даничар. Обојица су већ тада били књижевници великог угледа.
