Благо Музеја Ларко
Након завршетка студија пољопривреде у САД, млади плантажер се посветио раду на земљи у којој је стално проналазио ћупове од теракоте. Ускоро је постао страсни колекционар предмета народа Моча, једне од најчувенијих древних култура Јужне Америке
Сјајни, приватни музеј у Лими основао је Рафаел Ларко (1901–1966), археолог ентузијаста, који је заједно с оцем део живота посветио откривању археолошких остатака вероватно најчувеније културе старог Перуа и делова Јужне Америке – древних Моча, које су деловима Јужне Америке владале између 1. и 8. века.
Рафаел је био младић из имућне породице земљопоседника градића Чиклина на северној обали Перуа, која је била у поседу великог имања с плодном земљом у долини Чикама, на месту где су некада живеле Моче. Када се између два светска рата, након завршетка студија на Пољопривредном факултету у САД, вратио на плантажу и наставио породични посао. У раду на њиви Рафаелу су пажњу привукли древни предмети које је у браздама, свако мало проналазио.
У белој кући маварског стила
И радници, најамници, повремено су на плантажи налазили ћупове од теракоте, те је Рафаел донео одлуку да свакоме од њих плати за пронађено благо и почео да прави колекцију. Када му је било само 25 година, 1926. купио је прелепу вилу у андалужанском стилу у Лими, и са тада већ преко 45.000 предмета које је пронашао, основао је Музеј Ларко. Ларку се приписују и заслуге за хронолошко разврставање древних култура Перуа, које је успео да одгонетне између осталог и захваљујући свом факултетском знању из области агрономије и климатологије. Ипак, и након његове смрти, археолози још увек покушавају да проникну у живот Моча, најчувеније старе културе Перуа.
Музеј Ларко у Лими, једно је од најфасцинатнијих места у перуанској престоници. Велика бела вила у маварском стилу заузима читав блок, и налик је кућама Андалузије, у Шпанији. Готово дуж свих делова блиставобелих зидова, спуштају се бокори цветних бугенвилија у розикастој и црвеној боји, и на већини места формирају густиш у којем једино вире прозори. У унутрашњем дворишту, поред алеје стрелицијума и још неколико врста тропског цвећа, налазе се кактуси, међу којима и најзанимљивији „перуански јабучји кактус” надимка „Монстрито”, у преводу чудовиште, који обликом највише подсећа на расцветали пресек мождане масе.
Из горњег дела баште, улази се у једно од унутрашњих дворишта и пролази кроз стару, дрвену капију иза које се, у једном од два дела музеја, од пода до плафона налазе велике, старинске стаклене полице с оквиром од дрвета, и у њима око четрдесет хиљада ћупова од теракоте. Најзанимљивији део музеја заузима неколико просторија, и изгледом највише подсећа на некакво старинско складиште где услед количине добијених предмета, археолози још увек нису стигли да их све попишу и распореде. Одређен број одабраних предмета изложен је појединачно иза специјалног стакла и уз детаљније објашњење, налази се у модерном делу поставке, у суседном крилу.
Сваки од ових ћупова има идентичан горњи део – писак на који се течност пије или сипа, који је повезан са полукружном дршком у облику обрнутог слова „Y”. Сам ћуп, може бити у било ком облику и овде их има у формама које нисам могла ни да замислим. Покушај особља музеја да их на известан начин, према облику и оном што представљају, групишу, није био безуспешан, те су се овде нашле посуде у облику глава древних Моча, ћупови у обличју људи који седе склупчани, на трону или у турском седу, праве гримасе, љуте се, или спавају. Једна фигура највише подсећа на човека одевеног у мотористичку опрему из средине 20. века, све са „наочарима” изнад чела.
Предмети од злата и теракоте
Ту су и посуде у облику животиња светих Мочама, најразличитији облици змија, невероватан број ћупова у облику сове, мајмуна, орлова који једу змије, ража, риба, гуштера, и других. Посуде са занимљивим писком и дршком, имају и облик кућице (или две, заједно), два рвача, богова кукуруза, али и облик поврћа, воћа и житарица међу којима су различите врсте кукуруза и кромпира, тикве, и репе.
У музеју се налазе и предмети од чистог злата, делови одеће и опреме пронађени на умрлима у маузолејима Моча. Једна врста фигуре, збуњивала нас је јер је подсећала на велику, дебељушкасту стилизовану људску шаку окренуту на горе, са „пет прстију”, на којој седе мали људи који штрче. Испоставило се да је у питању приказ планине с пет врхова, на којој седе прогнани заточеници древних Моча
Место за породични ручак
На самом изласку из галерија налази се ресторан с баштом у којој су романтичне, беле столице и столови, смештени под стрехом, поред дрвећа чије се танане, зелене гране налик врбама спуштају скоро до пода. У подне, ресторан је већ био препун оних који су дошли на породични ручак, или можда оних који су као и ми, одлучили да пробају писко, врсту најчувеније перуанске ракије од грожђа од које се прави коктел Писко Соур, с додатком сока лимете, умућеног беланца, и украшен листом коке.
Еротска галерија
У великом, прелепо уређеном дворишту с изузетно бујном вегетацијом, у доњем нивоу здања сместило се још једно, мање крило музеја с необичном тематиком. „Еротска галерија” садржи на стотине глинених ћупова у обличју људи у позама током сексуалног односа, или богова који у руци држе свој огромни фалус. У античким културама широм света, приказивање сексуалности није било ни мало необично, али су Моче отишле мало даље. У последњем делу поставке налазе се костури у различитим позама током љубавног односа, и представљају веровање Моча о томе да загробни живот подразумева све угођаје земаљског. Осим љубавног односа, ћупови имају облик жена које доје, трудне су, или се порађају.
