Blago Muzeja Larko

Sjajni, privatni muzej u Limi osnovao je Rafael Larko (1901–1966), arheolog entuzijasta, koji je zajedno s ocem deo života posvetio otkrivanju arheoloških ostataka verovatno najčuvenije kulture starog Perua i delova Južne Amerike – drevnih Moča, koje su delovima Južne Amerike vladale između 1. i 8. veka.

Rafael je bio mladić iz imućne porodice zemljoposednika gradića Čiklina na severnoj obali Perua, koja je bila u posedu velikog imanja s plodnom zemljom u dolini Čikama, na mestu gde su nekada živele Moče. Kada se između dva svetska rata, nakon završetka studija na Poljoprivrednom fakultetu u SAD, vratio na plantažu i nastavio porodični posao. U radu na njivi Rafaelu su pažnju privukli drevni predmeti koje je u brazdama, svako malo pronalazio.

U beloj kući mavarskog stila

I radnici, najamnici, povremeno su na plantaži nalazili ćupove od terakote, te je Rafael doneo odluku da svakome od njih plati za pronađeno blago i počeo da pravi kolekciju. Kada mu je bilo samo 25 godina, 1926. kupio je prelepu vilu u andalužanskom stilu u Limi, i sa tada već preko 45.000 predmeta koje je pronašao, osnovao je Muzej Larko. Larku se pripisuju i zasluge za hronološko razvrstavanje drevnih kultura Perua, koje je uspeo da odgonetne između ostalog i zahvaljujući svom fakultetskom znanju iz oblasti agronomije i klimatologije. Ipak, i nakon njegove smrti, arheolozi još uvek pokušavaju da proniknu u život Moča, najčuvenije stare kulture Perua.

Muzej Larko u Limi, jedno je od najfascinatnijih mesta u peruanskoj prestonici. Velika bela vila u mavarskom stilu zauzima čitav blok, i nalik je kućama Andaluzije, u Španiji. Gotovo duž svih delova blistavobelih zidova, spuštaju se bokori cvetnih bugenvilija u rozikastoj i crvenoj boji, i na većini mesta formiraju gustiš u kojem jedino vire prozori. U unutrašnjem dvorištu, pored aleje strelicijuma i još nekoliko vrsta tropskog cveća, nalaze se kaktusi, među kojima i najzanimljiviji „peruanski jabučji kaktus” nadimka „Monstrito”, u prevodu čudovište, koji oblikom najviše podseća na rascvetali presek moždane mase.

Iz gornjeg dela bašte, ulazi se u jedno od unutrašnjih dvorišta i prolazi kroz staru, drvenu kapiju iza koje se, u jednom od dva dela muzeja, od poda do plafona nalaze velike, starinske staklene police s okvirom od drveta, i u njima oko četrdeset hiljada ćupova od terakote. Najzanimljiviji deo muzeja zauzima nekoliko prostorija, i izgledom najviše podseća na nekakvo starinsko skladište gde usled količine dobijenih predmeta, arheolozi još uvek nisu stigli da ih sve popišu i rasporede. Određen broj odabranih predmeta izložen je pojedinačno iza specijalnog stakla i uz detaljnije objašnjenje, nalazi se u modernom delu postavke, u susednom krilu.

Svaki od ovih ćupova ima identičan gornji deo – pisak na koji se tečnost pije ili sipa, koji je povezan sa polukružnom drškom u obliku obrnutog slova „Y”. Sam ćup, može biti u bilo kom obliku i ovde ih ima u formama koje nisam mogla ni da zamislim. Pokušaj osoblja muzeja da ih na izvestan način, prema obliku i onom što predstavljaju, grupišu, nije bio bezuspešan, te su se ovde našle posude u obliku glava drevnih Moča, ćupovi u obličju ljudi koji sede sklupčani, na tronu ili u turskom sedu, prave grimase, ljute se, ili spavaju. Jedna figura najviše podseća na čoveka odevenog u motorističku opremu iz sredine 20. veka, sve sa „naočarima” iznad čela.

Predmeti od zlata i terakote

Tu su i posude u obliku životinja svetih Močama, najrazličitiji oblici zmija, neverovatan broj ćupova u obliku sove, majmuna, orlova koji jedu zmije, raža, riba, guštera, i drugih. Posude sa zanimljivim piskom i drškom, imaju i oblik kućice (ili dve, zajedno), dva rvača, bogova kukuruza, ali i oblik povrća, voća i žitarica među kojima su različite vrste kukuruza i krompira, tikve, i repe.

U muzeju se nalaze i predmeti od čistog zlata, delovi odeće i opreme pronađeni na umrlima u mauzolejima Moča. Jedna vrsta figure, zbunjivala nas je jer je podsećala na veliku, debeljuškastu stilizovanu ljudsku šaku okrenutu na gore, sa „pet prstiju”, na kojoj sede mali ljudi koji štrče. Ispostavilo se da je u pitanju prikaz planine s pet vrhova, na kojoj sede prognani zatočenici drevnih Moča

www.umetnostputovanja.rs

Mesto za porodični ručak

Na samom izlasku iz galerija nalazi se restoran s baštom u kojoj su romantične, bele stolice i stolovi, smešteni pod strehom, pored drveća čije se tanane, zelene grane nalik vrbama spuštaju skoro do poda. U podne, restoran je već bio prepun onih koji su došli na porodični ručak, ili možda onih koji su kao i mi, odlučili da probaju pisko, vrstu najčuvenije peruanske rakije od grožđa od koje se pravi koktel Pisko Sour, s dodatkom soka limete, umućenog belanca, i ukrašen listom koke.

Erotska galerija

U velikom, prelepo uređenom dvorištu s izuzetno bujnom vegetacijom, u donjem nivou zdanja smestilo se još jedno, manje krilo muzeja s neobičnom tematikom. „Erotska galerija” sadrži na stotine glinenih ćupova u obličju ljudi u pozama tokom seksualnog odnosa, ili bogova koji u ruci drže svoj ogromni falus. U antičkim kulturama širom sveta, prikazivanje seksualnosti nije bilo ni malo neobično, ali su Moče otišle malo dalje. U poslednjem delu postavke nalaze se kosturi u različitim pozama tokom ljubavnog odnosa, i predstavljaju verovanje Moča o tome da zagrobni život podrazumeva sve ugođaje zemaljskog. Osim ljubavnog odnosa, ćupovi imaju oblik žena koje doje, trudne su, ili se porađaju.