Нестаје стара Чубура

Како време одмиче, стара Чубура убрзано нестаје. То је онај део Београда, изнад самог Трга Славије, млађи га познају по „Градићу Пејтону”, једном од најстаријих занатлијских центара града. Пронела се ономад вест да ће га рушити. После је стигла друга – да се то неће догодити. Јер, и даље само овде опстају поједине радње и занати.

Стари Београђани памте Чубуру по познатим личностима које су ту живеле, али и по стаклоресцима, јорганџијама, адвокатима, композиторима, лађарима, обућарима, студентима, уметницима…

У готово свим деловима Чубуре се руши и гради. Неко ће рећи: ново доба узима данак. А, и да није тако, много тога је склоно паду. Елитни је то део града. Кад кажеш Врачар, сви заврте главом, а кад кажеш Чубура сви почну да говоре о кафанама, боемима, нахереним, ниским кућама, уским двориштима.

У њој је сада много вишеспратница и лепих здања. Низале су се деценије, па је много тога пропало, јер није било законом заштићемо. Срећом, понешто је сачувано у ретким забелешкама и пожутелим фотографијама.

Међу звездама

Списатељица, а по професији фармацеут Гордана Сарић, чији је отац Светислав Милић био Чубурац, здушно се труди да овај крај, који убрзано нестаје, сачува од заборава. Како би другачије него књигама. Недавно је објавила и треће издање под називом „Чубура међу звездама”. Написано топло, надахнуто, с пуно жеље да се звезда чубурска никад не угаси.

У туробним годинама Чубурци су увек држали до поноса. И кад су се љутили, чинили су то на само њима својствен начин. Памти се, а и новине су то забележиле, велика љутња због доласка првог циркуса у предратном периоду, који је изазвао „узнемирујуће реакције”. Један црнац, брадата жена и мали патуљасти људи, као и друга изненађења били су довољни да се све прогласи „недоличном појавом”. Грдно су се тада наљутили на градске власти које су пропустиле да их о циркусу обавесте или „да их питају за дозволу”.

Скадарлија је сачувана, али Чубура није имала такву срећу.

– Одавно више нема старе Чубуре. Нестаје под налетом новог времена, али ипак трајно остаје у сећањима њених, пре свега времешнијих житеља – каже ауторка књиге. – Овај крај је одувек имао срце и душу за све људе, за Београђане, избеглице, путнике-намернике, боеме, ноћобдије, глумце, песнике, сликаре који су живели у њеним улицама и сокацима.

После Другог светског рата народ је овде живео срећно, пре свега скромно. Фудбал је био главна тема и разонода. Подужи је списак оних који се памте по подвизима на зеленом терену: Александар Тирнанић Тирке, Добривоје Зечевић, некадашње крило СК „Југославија”, Љубомир Ловрић, голман, Јован Језиркић, Бора Костић... Славни спортски коментатор Радивоје Марковић такође је живео у овом делу Београда, баш као и Миодраг Петровић Чкаља, Бата Живојиновић, Драган Николић, Момо Капор, сликар Милан Циле Маринковић.

Међу познатијим кафанама посебно се издвајала „Бела мачка” у Приштинској улици. Недељом су у њој организоване игранке и забава на које су долазили и војници. А, где су младост и врела крв, ту су кавге и туче. Како је кафана имала и споредни излаз, ратоборни гости би брзо штукнули жандармима.

Комшије као род рођени

Кућна дружења, карактеристична за мања места, и овде су била свакодневна и уобичајена, у неку руку стил живота. Сваки дом је имао присну домаћу атмосферу, увек отворених врата за комшилук и госте. Радиле су и бакалнице, својеврсно стециште вести и аброва, у којима су се маст и мармелада продавали у дрвеним сандуцима, а зејтин у металним бурадима. У омањим „јаслама” чувани су шећер, гриз,брашно, пиринач.

Кад би снег оковао престоницу на почетку Браничевске улице, постојала је и дрвара од које је почињао ред коњске запреге, завршавајући се и до 30 метара иза угла, дуж улице Стојана Протића. На свим запрегама била је, позади, продужена мотка на коју би се деца качила и возикала до краја улице. Забрана коњске запреге уследила је 1961. због Самита несврстаних.

Док су једни стицали знање, други су волели да време троше у кафанама које памте своје песнике, књижевнике, али и бекрије. Омиљено састајалиште младих било је на углу Браничевске и Ранкеове улице, одакле се простирао видик све до Светосавске цркве и Карађорђевог парка. Ћоше је представљало неку врсту чубурске „границе” ка осталом свету. Кварт је имао и бескућнике који су, од раног пролећа до првих хладних дана, тезге на Каленић пијаци користили као кревет, без страха да ће их неко узнемиравати.

Енглезовац за почетак

Почетак чубурске историје почиње од Франсиса Макензија, Шкотланђанина који је стигао у Београд 1879. како би ширио религију, и ту остао до смрти 1895. године. Допутовао је на позив тадашњег министра спољних послова Србије Чедомира Мијатовића. Потрошио је хиљаде фунти помажући удовице и сирочад палих српских војника. Наши људи су га звали Енглезовац.

ТРАМВАЈ „ПРИШТИНАЦ”

Остало је и сећање на трамвај „Приштинац” чија је полазна станица била на Црвеном крсту. Тутњао је улицом Цара Николаја, а пруга је скретала у Новопазарску (Симе Милошевића). У том крају радиле су и кафане „Херцеговина”, „Топлица” и „Трандафиловић”.