Nestaje stara Čubura
Zato je važno setiti se vremena kada je fudbal bio najomiljenija zabava, a bakalnice mesta gde se ogovaralo i gde su se prenosile vesti iz kvarta i prestonice
Kako vreme odmiče, stara Čubura ubrzano nestaje. To je onaj deo Beograda, iznad samog Trga Slavije, mlađi ga poznaju po „Gradiću Pejtonu”, jednom od najstarijih zanatlijskih centara grada. Pronela se onomad vest da će ga rušiti. Posle je stigla druga – da se to neće dogoditi. Jer, i dalje samo ovde opstaju pojedine radnje i zanati.
Stari Beograđani pamte Čuburu po poznatim ličnostima koje su tu živele, ali i po staklorescima, jorgandžijama, advokatima, kompozitorima, lađarima, obućarima, studentima, umetnicima…
U gotovo svim delovima Čubure se ruši i gradi. Neko će reći: novo doba uzima danak. A, i da nije tako, mnogo toga je sklono padu. Elitni je to deo grada. Kad kažeš Vračar, svi zavrte glavom, a kad kažeš Čubura svi počnu da govore o kafanama, boemima, naherenim, niskim kućama, uskim dvorištima.
U njoj je sada mnogo višespratnica i lepih zdanja. Nizale su se decenije, pa je mnogo toga propalo, jer nije bilo zakonom zaštićemo. Srećom, ponešto je sačuvano u retkim zabeleškama i požutelim fotografijama.
Među zvezdama
Spisateljica, a po profesiji farmaceut Gordana Sarić, čiji je otac Svetislav Milić bio Čuburac, zdušno se trudi da ovaj kraj, koji ubrzano nestaje, sačuva od zaborava. Kako bi drugačije nego knjigama. Nedavno je objavila i treće izdanje pod nazivom „Čubura među zvezdama”. Napisano toplo, nadahnuto, s puno želje da se zvezda čuburska nikad ne ugasi.
U turobnim godinama Čuburci su uvek držali do ponosa. I kad su se ljutili, činili su to na samo njima svojstven način. Pamti se, a i novine su to zabeležile, velika ljutnja zbog dolaska prvog cirkusa u predratnom periodu, koji je izazvao „uznemirujuće reakcije”. Jedan crnac, bradata žena i mali patuljasti ljudi, kao i druga iznenađenja bili su dovoljni da se sve proglasi „nedoličnom pojavom”. Grdno su se tada naljutili na gradske vlasti koje su propustile da ih o cirkusu obaveste ili „da ih pitaju za dozvolu”.
Skadarlija je sačuvana, ali Čubura nije imala takvu sreću.
– Odavno više nema stare Čubure. Nestaje pod naletom novog vremena, ali ipak trajno ostaje u sećanjima njenih, pre svega vremešnijih žitelja – kaže autorka knjige. – Ovaj kraj je oduvek imao srce i dušu za sve ljude, za Beograđane, izbeglice, putnike-namernike, boeme, noćobdije, glumce, pesnike, slikare koji su živeli u njenim ulicama i sokacima.
Posle Drugog svetskog rata narod je ovde živeo srećno, pre svega skromno. Fudbal je bio glavna tema i razonoda. Poduži je spisak onih koji se pamte po podvizima na zelenom terenu: Aleksandar Tirnanić Tirke, Dobrivoje Zečević, nekadašnje krilo SK „Jugoslavija”, Ljubomir Lovrić, golman, Jovan Jezirkić, Bora Kostić... Slavni sportski komentator Radivoje Marković takođe je živeo u ovom delu Beograda, baš kao i Miodrag Petrović Čkalja, Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Momo Kapor, slikar Milan Cile Marinković.
Među poznatijim kafanama posebno se izdvajala „Bela mačka” u Prištinskoj ulici. Nedeljom su u njoj organizovane igranke i zabava na koje su dolazili i vojnici. A, gde su mladost i vrela krv, tu su kavge i tuče. Kako je kafana imala i sporedni izlaz, ratoborni gosti bi brzo štuknuli žandarmima.
Komšije kao rod rođeni
Kućna druženja, karakteristična za manja mesta, i ovde su bila svakodnevna i uobičajena, u neku ruku stil života. Svaki dom je imao prisnu domaću atmosferu, uvek otvorenih vrata za komšiluk i goste. Radile su i bakalnice, svojevrsno stecište vesti i abrova, u kojima su se mast i marmelada prodavali u drvenim sanducima, a zejtin u metalnim buradima. U omanjim „jaslama” čuvani su šećer, griz,brašno, pirinač.
Kad bi sneg okovao prestonicu na početku Braničevske ulice, postojala je i drvara od koje je počinjao red konjske zaprege, završavajući se i do 30 metara iza ugla, duž ulice Stojana Protića. Na svim zapregama bila je, pozadi, produžena motka na koju bi se deca kačila i vozikala do kraja ulice. Zabrana konjske zaprege usledila je 1961. zbog Samita nesvrstanih.
Dok su jedni sticali znanje, drugi su voleli da vreme troše u kafanama koje pamte svoje pesnike, književnike, ali i bekrije. Omiljeno sastajalište mladih bilo je na uglu Braničevske i Rankeove ulice, odakle se prostirao vidik sve do Svetosavske crkve i Karađorđevog parka. Ćoše je predstavljalo neku vrstu čuburske „granice” ka ostalom svetu. Kvart je imao i beskućnike koji su, od ranog proleća do prvih hladnih dana, tezge na Kalenić pijaci koristili kao krevet, bez straha da će ih neko uznemiravati.
Englezovac za početak
Početak čuburske istorije počinje od Fransisa Makenzija, Škotlanđanina koji je stigao u Beograd 1879. kako bi širio religiju, i tu ostao do smrti 1895. godine. Doputovao je na poziv tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije Čedomira Mijatovića. Potrošio je hiljade funti pomažući udovice i siročad palih srpskih vojnika. Naši ljudi su ga zvali Englezovac.
TRAMVAJ „PRIŠTINAC”
Ostalo je i sećanje na tramvaj „Prištinac” čija je polazna stanica bila na Crvenom krstu. Tutnjao je ulicom Cara Nikolaja, a pruga je skretala u Novopazarsku (Sime Miloševića). U tom kraju radile su i kafane „Hercegovina”, „Toplica” i „Trandafilović”.
