Медитеран на југу Србије
Монографија о „Долини Пчиње” настала је с намером да се читаоцу приближи дух једног, наизглед ненаметљивог, а изузетно богатог предела
Долина Пчиње, на самом југу Србије, један је од оних предела који делују тихо и ненаметљиво – све док не схватите колико је у њему живота. Овде се, како кажу стручњаци, снажно осећа утицај медитеранске климе, што је створило услове да у овом крају опстану врсте биљака и животиња карактеристичне више за море, него за брда и шуме Србије. Управо тај спој климе, рељефа и географског положаја учинио је Пчињу једним од најбогатијих центара биодиверзитета у Србији, објашњава Марија Симић из Завода за заштиту природе Србије.

Афричка кукавица
Да би се све то сачувало и боље разумело, недавно је објављена и монографија о Предeлу изузетних одлика „Долина Пчиње”. Идеја је да се на једном месту саберу искуства заштите и управљања овим подручјем, али и да се читаоцу приближи дух краја.
Посебна прича у долини Пчиње су птице. До сада су забележене 154 врсте, а око петнаест њих јављају се искључиво у овим крајевима. Зато се долина Пчиње описује и као својеврстан центар „медитеранских птица” у нашој земљи. Симбол те изузетности је афричка кукавица – врста пореклом из ширег медитеранског појаса и Африке – која је тек други пут уочена у Србији, и то баш у долини Пчиње, уз основану претпоставку да се ту и гнезди. То је, кажу познаваоци, више него довољан сигнал колико је овај простор осетљив и колико је важно да остане очуван.
Природне вредности овог краја, међутим, тешко је раздвојити од културног и духовног наслеђа. У подножју планине Козјак налази се манастир Свети Прохор Пчињски, један од најзначајнијих споменика културе на југу Србије. Манастир је обележио 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је обновио у 14. веку. Недалеко је и испосница Светог Прохора, уклесана у стену, с трагом пустињачког живота и отисцима стопа у камену – детаљима који овом пределу дају посебну, мирну дубину.
Уклештени меандри
Само заштићено подручје обухвата долину реке Пчиње, падине Козјака и Старца, као и делове према Јужноморавској удолини. Пчиња је лева притока Вардара и једна од ретких река у Србији које припадају Егејском сливу; својим током обликовала је пејзаж уклештених меандара, кањона и мирнијих равничарских деоница. За мештане, али и за читав екосистем, она није само водоток – већ осовина живота целог краја.
У времену глобалне еколошке кризе, у којем шуме широм планете нестају под притиском урбанизације, неконтролисане сече и климатских промена, долина Пчиње се у монографији описује као доказ да очување природе није немогућа мисија. Заштићено подручје обухвата делове општина Бујановац и Трговиште, а под државном заштитом су и поједини локалитети, попут Вражјег камена и средњовековне цркве посвећене Пресветој Богородици.