У земљи где монах вози воз
Садашњи краљ је своје умеће искористио да промовише туризам. Град Куала Лумпур је дивна многоетничка заједница: Малајаца има највише, следе Кинези и Индуси, мигранти из доба британске владавине који су остали
Модерни аеродром у Куала Лумпуру, светли високи плафони и прозори с којих вам у поглед улазе висока зелена тропска растиња, дочекују путнике. После мало лутања по спратовима, долазимо до таксија. Путовање до центра траје око 40 минута, није ни брзо ни споро. Таман колико треба да се примете модерни путеви, вожња са супротне стране (остаци британске владавине), плантаже палми и зеленила, модерна здања високоспратница, али и кућа од неколико спратова.
Оно најважније, било је времена за разговор с возачем и првим упознавањем са земљом. Питам га како објашњава да је његова земља добила престижну титулу највољеније земље Азије. Скроман је, симпатична, ведар и мудар. Одговара да мисли да је то зато што су многоетничка заједница.
Малајаца има највише. Кинези и Индуси су мигранти који су се овде населили, током британске владавине, и остали. Свака група дарује своју вибрацију, а оне се уливају и изливају у новој и богатијој. Многоетничка заједница подразумева и више религија: муслиманску, хиндуизам, будистичку и хришћанство.
Већ на први поглед осећа се позитивна енергија. У сусретима с локалним људима по ресторанима, на улицама, тржним центрима, парковима, библиотекама, преовлађују ведри осмеси.
У 2025. Малезија је председавајућа интеграцији Асоцијације јужноисточних земаља Азије (АСЕАН). На сваком кораку се виде симболи овогодишњег заседања, од националних застава на, и у зградама, улицама, парковима, до билборда. Успешна интервенција премијера Малезије крајем јула, у сукобу између Тајланда и Камбоџе и успостављање обуставе сукова, добиле су одобравање не само ове две земље и АСЕАН-а, већ и председника САД.
На престо се долази гласањем
Малезија је парламентарна монархија у којој се престо не наслеђује него се на престо долази гласањем. Конференција састављена од девет владалаца Малајских држава бира краља по принципу ротације на пет година, без могућности продужења рока. Садашњи краљ Ибрахим Искандар, изабран 2024. године, први је монах земље који је добио званичну лиценцу да вози воз. Средином августа је возио воз, промовишући туризам и нову линију, која би требало да преполови дужину путовања с једне стране земље до главнога града. Недавно је одбио увоз војних хеликоптера „црних јастребова”, старих преко 30 година и прескупих. Преговараче из Министарства одбране је упозорио да не иду преко посредника и прихватају превисоке цене.
Улице носе имена значајних људи земље и тако служе као места где се учи историја.
Национална џамија је модерне архитектуре у виду полуотвореног кишобрана, с незаборавним погледом на неколико значајних зграда, у дивном крају града. Унутра је све отворено и чисто. У башти влада мир. Исти је осећај и при посети Маузолеју хероја, у коме је сахрањено неколико хероја и политичара земље. Тишину повремено ремети звук сове.
„Суриа” тржни центар блиста на свој начин. У великом холу млади пијаниста свира, мало даље високо на зиду вас гледа аутомобил формуле 1. У десет сати увече, у парку око торњева, најављују се затварање. Светла почињу да се гасе, фонтане престају да раде, тржни центар се затвара.
Како настаје главни град? У етапама. О историји Куала Лумпура може се научити шетњом улицама града, у разговору са људима, читањем књига, посетом изложби и музеја. Посета градској галерији је лепо место да се почне продирање у настанак града јер се ту налази стална изложба на ову тему. Прекопута је и градска библиотека, недалеко се налази и место сусрета две реке одакле почиње историја града. Простор је много мањи, реке Кланг и Гомбак нису Сава и Дунав, али симболика је ту. Препознатљиво сусретање различитих култура. С једне стране је азијски део, с друге стране некадашњи британски део. И данас су разлике видљиве. Овај део града се сада зове „Река живота”.
Шетајући некадашњим британским делом града, пажњу ми привлачи оронула зграда, очигледно архитектонска лепотица пре много година. Лепота увек остаје, и с борама, и с фасадом која отпада.
Као поред неких других река и мора, улица и шеталишта ту је мали студио уметника који слика шаљиве портрете. На окупу је неколико мушкараца у опуштеној атмосфери уз понеко пиво и доста разговора, а и осмеха. Питам за дозволу да их сликам и позирају ми. Упознају ме с уметником. Кулат Кулатос. Питао је одакле сам. Рекох из Србије. И гле, сада мог изненађења. Уметник се осмехну: „Србија је у Европи. Мала земља али знам је.”
О таксистима
Таксисти су посебни људи. У свакој земљи, они виде, чују, одћуте или испричају, запазе или намерно не примете. Први амбасадори и тајни агенти, новинари и водичи, политичари и дипломате. Понекад и гласни и мање опрезни, уморни и ћутљиви. Често одлични аналитичари и критичари, реалисти и породични људи. У Малезији смо упознали представнике све три најбројније етничке групе: Малајце, Кинезе и Индусе. На занимљив начин, свако је био и прави представник своје групе, али и земље у којој су рођени и живе. Малајци, отворенији и ведрији, причљивији и спремни да поделе и упуте. Кинези, хладнији, резервисани и само окренути пословном односу возач–клијент. Индуси, увек с тамилском музиком, испрва затворени, али врло брзо отворени и причају о породици и храни, филозофским принципима и образовању.
Најзанимљивији утисак оставила ми је таксисткиња која нас је у рано суботње јутро одвезла до Бату пећине. Одређеност, отвореност, предузимљивост, знање и мудрост у спремност да подели савете о земљи и свету су били импресивни. И она има објашњење зашто је Малезија највољенија земља: „Ми смо између Сингапура и Тајланда. Нисмо отворени као они, али нисмо ни затворени. Немамо забаве, јер смо муслиманска земља, као што они имају, али их имамо! Нема киднаповања Кинеза како их има у Тајланду, а нема ни сукоба на границама. Цене нису ниске, али нису ни превисоке. Није лоше бити између”.
Бату пећина
У Малезији живи око 2.8 милион Индуса, а највећи број њих су Тамилци. Бату пећина је њихово најважније светилиште. Испред пећине налази се 42.7 метара висока златна статуа хинду лорда Муруган, друга по висини у свету. Он је бог рата и победе, мудрости и командант божанске војске у борби против мрака и хаоса. У руци му је копље које ће уништити незнање и илузију. Паун је симбол контроле гордости и жеље.
До врха пећине треба препешачити разнобојне степенике, њих 272! Унутра вас чека још степеника, баш као и у животу, кад помислите да сте дошли до врха, а онда се појави још једно узвишење. Пењу се деца свих узраста, млади и мање млади. Доста Индуса су босоноги. Неки су донели храну за мајмуне. Унутра вас дочекују природни украси, као у свакој пећини. Али и неколико места за молитве, људи који обедују, породице...
Петронас торњеви близанци
Менара Бенкембар Петронас, или Петронас торњеви близанци дижу се ка небу на 452 метра. Архитекта овог импозантног здања је Cезар Пељи, који је завршио студије архитектуре у Аргентини, а постао декан архитектонског факултета на Јејлу у САД. Око здања су парк и водоскоци, улице и зграде. Око њих радост свих људи који су први или стопрви пут дошли да их виде. Чују се многи језици. Када падне вече и када хиљаде сијалица осветли зграде, а музика позове све на балет водоскока, почиње вечерње уживање.
