Александар Станковић: Депресија као карусел и знак да је враг однео шалу

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Александар Станковић, новинар, водитељ и уредник у Хрватској. Већ две и по деценије води култну емисију „Недељом у два” на ХРТ-у. Први је увео као стандард провокативни разговор са политичарима. Каријеру је започео на радију, аутор је неколико документарних филмова и путописних серијала, добитник је бројних награда, а објавио је збирке поезије, књигу „Аца и сто фаца” и две књиге посвећене депресији, које су подигле прашину у јавности - „Ф32” и „Из своје коже – живот с депресијом”.

– Не желим да будем манекен за депресију. Ја уживам у пажњи других људи, али опет ту треба имати неку меру. Ја говорим о томе, али много других људи је и у тежој ситуацији од мене. И треба о њима говорити. Рекао сам себи да ако напишем ту своју муку, ако је ставим на папир, и ако некоме покушам објаснити да се с том болешћу може живети, да може особа да буде функционална, можда то некоме олакша живот као што је мени када сам разговарао с људима који дуго година живе са том болешћу – каже Станковић.

Он је објаснио и да клиничка депресија и лоше расположење нису исто.

– Клиничка депресија је озбиљна болест. То значи да чак 60 одсто људи који болује од депресије покуша суицид. А 30 одсто њих и успе у томе. Лоше расположење је нешто што дође и прође. Клиничка депресија је ситуација где имате лоше расположење, али и многе друге симптоме као што су недостатак апетита, несаница, тремор. Мени су се руке и ноге тресле када ми је било лоше. Ту је и размишљање о суициду, то је пратитељ сваке добре депресије и зато је помоћ стручне особе неопходна јер многи занемарујући ту болест прибегавају рецимо алкохолу. Мене је болест заскочила у пет дана 2010. године. Толико ми се снизио квалитет живота да сам схватио да са мном апсолутно нешто не ваља. Нисам спавао, имао сам снажан осећај анксиозности, немире, хтео сам да искочим из своје коже. Одједном ми се јавио потпуни недостатак апетита. За три месеца сам смршао 10 килограма. Најгоре ми је било када сам имао недостатак концентрације. Једноставно, нисам могао да водим разговор о једној теми дуже од минут, два, а да ми мисли негде не би отишле. То је неки карусел где сам схватио да је враг однео шалу. Кренула је борба која и данас траје – наводи Станковић.

У подкасту је открио и да је пре више од 20 година имао нападе панике, да није знао шта је то, да је завршио два пута у хитној помоћи и да је преглед ЕКГ-ом показао да је са срцем све у реду, након чега су му лекари рекли да може да иде код куће.

– Нико ми није рекао: „Ово је напад панике”. Већ су ми рекли: „Са вашим срцем је све у реду, биће вам боље, попите неки анксиолитик, све је у реду”. Да ми је неко тада назначио да су ти напади панике присутни, можда бих се на други начин односио према себи и можда не бих имао тако снажан депресивни напад – рекао је наш саговорник.

Највећи терет његове болести поднела је његова супруга, јер каже да није лако живети с депресивним особама. У књизи је написао и да је можда проблем што неке ствари не преболимо на време… Тата му је преминуо када је иамо 13 година, па можда није преболео његову смрт на начин на који је требало, зато је могуће и да је то био један од окидача за депресију.

–Ја сам био клинац који је дочекивао госте који су долазили да изјаве саучешће, послуживао сам људе наполитанкама и киселом водом, разговарао с њима о тати, о смрти. И онда сам некако навукао, сасвим несвесно, неку дозу цинизма на себе која ме пратила кроз цео живот, која ме и дан данас прати. Један од окидача је сигурно био и мој посао. Годинама сам мислио да сам тефлон од којег се одбијају сви „хејтови” и све мржње које побуђује јавни посао који радим. Међутим, очигледно то није тако. Негде то остаје у теби и негде те мучи – каже Станковић.

Када је обелоданио породици од чега болује, мајка му је рекла: „Шта теби фали сине? Па имаш и фамилију, и посао, и стан, и летовања”. Али отишла је код његове психијатрице и разговарала са њом, да би би му након тога рекла да је ту ако може да помогне и да ће бити уз њега…

У подкасту је говорио и о томе како је његово окружење реаговало на његову болест, шта му је ћерка рекла, како данас доживљава новинарство, али и који су му интервјуу остали у сећању. Говорио је и о томе са којим људима му је остала жал да уради интервјуе, а који нажалост више нису међу нама, а објаснио је и шта мисли о Емиру Кустурици након прекинутог интервјуа који су имали… Објаснио је и како је изгледао његов разговор са новинаром Александром Тијанићем, када у новинарству опроради инат, како му је Иво Санадер нудио посао у дипломатији, али и о лепом детињству које је провео у Србији јер је рођен у Бачкој Тополи.