Aleksandar Stanković: Depresija kao karusel i znak da je vrag odneo šalu

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Aleksandar Stanković, novinar, voditelj i urednik u Hrvatskoj. Već dve i po decenije vodi kultnu emisiju „Nedeljom u dva” na HRT-u. Prvi je uveo kao standard provokativni razgovor sa političarima. Karijeru je započeo na radiju, autor je nekoliko dokumentarnih filmova i putopisnih serijala, dobitnik je brojnih nagrada, a objavio je zbirke poezije, knjigu „Aca i sto faca” i dve knjige posvećene depresiji, koje su podigle prašinu u javnosti - „F32” i „Iz svoje kože – život s depresijom”.

– Ne želim da budem maneken za depresiju. Ja uživam u pažnji drugih ljudi, ali opet tu treba imati neku meru. Ja govorim o tome, ali mnogo drugih ljudi je i u težoj situaciji od mene. I treba o njima govoriti. Rekao sam sebi da ako napišem tu svoju muku, ako je stavim na papir, i ako nekome pokušam objasniti da se s tom bolešću može živeti, da može osoba da bude funkcionalna, možda to nekome olakša život kao što je meni kada sam razgovarao s ljudima koji dugo godina žive sa tom bolešću – kaže Stanković.

On je objasnio i da klinička depresija i loše raspoloženje nisu isto.

– Klinička depresija je ozbiljna bolest. To znači da čak 60 odsto ljudi koji boluje od depresije pokuša suicid. A 30 odsto njih i uspe u tome. Loše raspoloženje je nešto što dođe i prođe. Klinička depresija je situacija gde imate loše raspoloženje, ali i mnoge druge simptome kao što su nedostatak apetita, nesanica, tremor. Meni su se ruke i noge tresle kada mi je bilo loše. Tu je i razmišljanje o suicidu, to je pratitelj svake dobre depresije i zato je pomoć stručne osobe neophodna jer mnogi zanemarujući tu bolest pribegavaju recimo alkoholu. Mene je bolest zaskočila u pet dana 2010. godine. Toliko mi se snizio kvalitet života da sam shvatio da sa mnom apsolutno nešto ne valja. Nisam spavao, imao sam snažan osećaj anksioznosti, nemire, hteo sam da iskočim iz svoje kože. Odjednom mi se javio potpuni nedostatak apetita. Za tri meseca sam smršao 10 kilograma. Najgore mi je bilo kada sam imao nedostatak koncentracije. Jednostavno, nisam mogao da vodim razgovor o jednoj temi duže od minut, dva, a da mi misli negde ne bi otišle. To je neki karusel gde sam shvatio da je vrag odneo šalu. Krenula je borba koja i danas traje – navodi Stanković.

U podkastu je otkrio i da je pre više od 20 godina imao napade panike, da nije znao šta je to, da je završio dva puta u hitnoj pomoći i da je pregled EKG-om pokazao da je sa srcem sve u redu, nakon čega su mu lekari rekli da može da ide kod kuće.

– Niko mi nije rekao: „Ovo je napad panike”. Već su mi rekli: „Sa vašim srcem je sve u redu, biće vam bolje, popite neki anksiolitik, sve je u redu”. Da mi je neko tada naznačio da su ti napadi panike prisutni, možda bih se na drugi način odnosio prema sebi i možda ne bih imao tako snažan depresivni napad – rekao je naš sagovornik.

Najveći teret njegove bolesti podnela je njegova supruga, jer kaže da nije lako živeti s depresivnim osobama. U knjizi je napisao i da je možda problem što neke stvari ne prebolimo na vreme… Tata mu je preminuo kada je iamo 13 godina, pa možda nije preboleo njegovu smrt na način na koji je trebalo, zato je moguće i da je to bio jedan od okidača za depresiju.

–Ja sam bio klinac koji je dočekivao goste koji su dolazili da izjave saučešće, posluživao sam ljude napolitankama i kiselom vodom, razgovarao s njima o tati, o smrti. I onda sam nekako navukao, sasvim nesvesno, neku dozu cinizma na sebe koja me pratila kroz ceo život, koja me i dan danas prati. Jedan od okidača je sigurno bio i moj posao. Godinama sam mislio da sam teflon od kojeg se odbijaju svi „hejtovi” i sve mržnje koje pobuđuje javni posao koji radim. Međutim, očigledno to nije tako. Negde to ostaje u tebi i negde te muči – kaže Stanković.

Kada je obelodanio porodici od čega boluje, majka mu je rekla: „Šta tebi fali sine? Pa imaš i familiju, i posao, i stan, i letovanja”. Ali otišla je kod njegove psihijatrice i razgovarala sa njom, da bi bi mu nakon toga rekla da je tu ako može da pomogne i da će biti uz njega…

U podkastu je govorio i o tome kako je njegovo okruženje reagovalo na njegovu bolest, šta mu je ćerka rekla, kako danas doživljava novinarstvo, ali i koji su mu intervjuu ostali u sećanju. Govorio je i o tome sa kojim ljudima mu je ostala žal da uradi intervjue, a koji nažalost više nisu među nama, a objasnio je i šta misli o Emiru Kusturici nakon prekinutog intervjua koji su imali… Objasnio je i kako je izgledao njegov razgovor sa novinarom Aleksandrom Tijanićem, kada u novinarstvu oproradi inat, kako mu je Ivo Sanader nudio posao u diplomatiji, ali i o lepom detinjstvu koje je proveo u Srbiji jer je rođen u Bačkoj Topoli.