Свака тараба имала је своју причу...
Ретке сачуване старе авлије спајају рпошлост са садашњошћу
Двориште српске куће је централно место сеоског живота, оличење традиције, гостопримства и сусрета са околном природом. У прошлости, карактеристично је било по чардаку, као и приземљуши у којој је био алат, по дрвеној магази и бунару, окућници са живописним цвећем и воћем, али и по просторима за дружење као што летња башта и кујна, мала „крчма” са балонима за вино и ракију поред чесме под дрветом. Ретка сачувана стара дворишта спајају прошлост са садашњошћу.
Етно двориште које подсећа на једно такво креирао је Драгиша Симић, председник Удружења „Прела и посела”, пре десет година, допуњујући га сваки пут на Етно сајму у Београду.
„Без чега нема етно дворишта? Без основних ствари без којих домаћинство у Србији није могло да функционише. Свако двориште имало је радни део и простор за одмор и окупљање породице. Радни део симболично сам у етно дворишту представио изложеним разбојем, без каквог српске куће и домаћице нису могле. У нашем етно дворишту на разбоју су изложене и простирке и мањи ћилими који су се на њему ткали, а израђивала се и одећа за породицу”.
У делу за окупљање породице је дрвена колевка, симбол српског потомства. Зато, каже, кад се једном изради, чувала се у кућама из генерације у генерацију. Такође, стара сећија или ниски кревет за седење, неизоставна дрвена клупа са уским ћилимчетом, корпа за вуну и она друга за воће, као и ћилим на тараби.
„Овде смо представили ћилиме из свих наших крајева. Али, српског дворишта нема ни без троношца – ниског сточића и столичица на три ноге, који стоје стабилно и на земљи, као и сваком неравном терену. А што се тарабе тиче, она је симбол националног идентитета. У Шумадији је свако сеоско домаћинство било ограђено плотом, чија је основа храстов или багремов колац пободен у земљу. Данас су га тамо већ замениле жичане, коване, па и бетонске ограде које надиру и у другим сеоским крајевима Србије. Штета, свака од тараба имала је своју причу...”
Како овај познати здравичар наших етно манифестација још каже, сваки део његовог етно дворишта одликује српског домаћина и подсећа на гостопримство.
„Наше удружење које је основано у Мионици, чува, негује и отима од заборава оно што смо вековима преносили с колена на колено и по чему се препознају национално благо и наш идентитет”, каже Драгиша Симић за „Политику”.
