Шаран из нашег рита

Ове године календар је православцима донео посебан изазов – све велике славе, од Светог Луке и Аранђеловдана, преко Никољдана, па све до Божића, биће посне. Ако би поштовали строго правила, уместо прасећег и јагњећег печења – трпезе ће мирисати на рибу и вино. А од свих врста рибе атмосферу празновања најбоље зачини печени шаран.

Квалитет нашег шарана, међутим, није само ствар традиције – већ и поноса.
– С веома високом оценом – професорски речено, одличан – каже др Зоран Марковић, професор рибарства на Пољопривредном факултету.

Врхунски квалитет домаће рибе

Да је наш шаран изузетног квалитета, потврђује и Крум Анастасов, директор рибњака „Капетански рит” код Кањиже, једног од најпознатијих у земљи, са чак хиљаду хектара под водом.
– Српски шаран је нутритивно вреднији од већине европских. Не једе ГМО храну, нема штетних агенаса по људско здравље, а витамини се додају тек после термичке обраде хране, како би се сачувао квалитет. Баланс масти, протеина и омега киселина чини га врхунском рибом. Ми већ имамо високи квалитет, само га треба више промовисати као наш бренд – истиче Анастасов.

Професор Марковић додаје да би за потврду те тврдње била потребна опсежнија истраживања, али по личном искуству, српски шаран био би у самом врху. Додаје и да је пробао шаране из многих европских земаља, те без без субјективности може да каже како наш има посебан укус и текстуру, што је резултат добре хране и природних услова у којима се гаји.

Квалитет меса шарана највише зависи од начина исхране. У нашим рибњацима користе се житарице и концентрована, екструдирана храна, која обезбеђује оптималан однос хранљивих материја. Како већина српских рибњака користи управо ту храну, квалитет домаћег шарана је стабилно висок. Оно што још увек недостаје, примећује професор рибарства, јесте нека врста ознаке порекла – маркица или декларација која би потрошачу гарантовала квалитет и порекло рибе коју купује.

Мало која земља у Европи има толики потенцијал за развој рибарства као Србија. Поред савременог програма селекције шарана, имамо и домаће сировине за производњу екструдиране хране, као и два велика произвођача те хране. Ту су и хиљаде хектара неплодних или слабо плодних површина поред водених токова – чак између 100.000 и 200.000 хектара – које се не користе у друге сврхе.
– Уколико бисмо искористили те предности, за неколико година од увозника бисмо могли постати велики извозник рибе, пре свега шарана – уверен је Марковић.

Тренутно је у Србији око 70 шаранских рибњака. Према подацима Републичког завода за статистику, укупна површина под рибњацима у 2024. години износила је 6.179 хектара, а производња конзумног шарана 3.993 тоне. Већина рибњака налази се у Војводини, нарочито у околини Сечња, где је некад свака барска површина била претворена у рибњак. Данас их је мање, али традиција се одржава.

У централној и јужној Србији, где има хладних, чистих планинских вода, гаји се пастрмка. Према подацима, у 2024. години на свега 6,4 хектара произведено је 1.789 тона пастрмке. Иако је површина скромна, квалитет је на високом нивоу – јер се пастрмка храни искључиво комплетним екструдираним хранама и расте у најчистијим водама.

Иако вода није нестала, све је мање оних који у њој гаје рибу.
Пре две деценије Србија је имала више од 12.000 хектара под рибњацима, а данас тек нешто више од 5.000. Велики системи у Ечки, Апатину и Баранди више не раде, а мањи произвођачи једва опстају. У земљама Европске уније рибари добијају знатно веће субвенције, док наши узгајивачи најчешће све раде из љубави – уз много труда и мало подршке.

За многе прескупа

– Увоз по нижим ценама због потпуно другачијих субвенција у Европској унији нашу производњу чини неконкурентном. Зато већи произвођачи траже да се организује састанак с Министарством пољопривреде и објасни положај наших рибњака у циљу помоћи надлежних органа – истиче Ненад Будимовић, секретар Удружења за сточарство и сточарске производе Привредне коморе Србије.

Потрошња рибе у Србији међу најнижима је у Европи, делом због скромног стандарда, али и због одсуства навике. Ипак, током поста и празника риба добија заслужено место на столу. А можда баш тај повратак риби, уочи славских дана, буде и подсећање да у водама Србије још увек живи постоји велики потенцијал – и за трпезу и за економију.

Колико рибе једемо

Србија спада међу земље са најнижом потрошњом рибе у Европи. Просечан грађанин поједе свега 4,4 килограма рибе годишње – од тога 2,8 килограма свеже или замрзнуте и 1,6 килограма конзервиране. За поређење, у скандинавским земљама потрошња је и до десет пута већа.

Увезено скоро 40.000 тона

Према подацима Привредне коморе Србије, у 2024. години увезено је 39.570 тона рибе и рибљих производа, у вредности од више од 148 милиона евра, што је пораст од 8,2 одсто у односу на претходну годину. У Србији се годишње произведе око 7.000 тона рибе, од чега је 60 одсто шаран, 30 пастрмка, а остатак друге врсте. Међутим, домаћа производња задовољава тек трећину потреба тржишта. Извоз чини око 40 процената укупне производње, али увоз и даље доминира. Највише се увози лосос, туна и морски филети.

За конзумну пастрмку 550 дана – за пиле 40

Производња, међутим, није лак посао, наглашава професор Марковић. Да би се добила конзумна пастрмка, потребно је око 550 дана, а шаран сазрева од 600 до 900 дана. За поређење – пилеће месо се добија за свега 40 дана. Управо због тога је рибарство дугорочан и захтеван процес, који тражи улагања, али и стабилну финансијску подршку државе.