Како се стид претворио у срамоту
Није више важно ко сам, него како изгледам у поретку бројева. Ако немате лајкове – нестајете. Ако их имате – губите границе. Психоаналитичари кажу да када се постидимо, признајемо да нисмо савршени
Некада је стид био доказ да човек има душу. Не морална слабост, него знак да у њему још постоји унутрашњи живот – простор у којем разликује оно што јесте од онога што би желео да буде. Стид је био граница која нас је чинила људима. Данас је, међутим, постало срамно стидети се. У времену опште бестидности, онај који се постиди показује да још увек има нешто да изгуби – а то је у овом друштву најтежи грех.
Психоанализа стид разуме као афекат који настаје у сусрету између „ја” и идеала „ја”. Фројд је стид видео као реакцију на разоткривање онога што би требало да остане скривено – било да је реч о телу, о нагонском делу, било о моралној слабости. Он није, као кривица, везан за учињено дело, већ за слику о себи. Стид је афекат самооткривања, тренутак у којем се субјект суочава с разликом између себе и својих идеала.
Како видимо себе
Мелани Клајн је наглашавала да се стид тиче односа према сопственој слици, не према објекту, према другом. У том смислу, стид је увек нарцистички: он говори о томе како себе видимо и како верујемо да нас види други. Веома често, како пројектујемо да нас други види, како ми мислимо да другом изгледамо. Што, такође, неретко с другим нема везе.
Хајнц Кохут је сматрао да је стид кључни афекат нарцизма. Он не супротставља стид гордости, већ га види као њеног унутрашњег партнера, као тренутак када наши идеали морају да признају да нисмо савршени. Стид, у том смислу, не мора бити деструктиван: он је мост између грандиозности и реалности, између фантазије о савршенству и спознаје о људској ограничености.
Психолог Ира Натхансон је увео појам „компаса стида”, описујући начине на које људи беже од тог афекта: повлачењем, нападом на себе, нападом на друге или порицањем. Све те реакције су деструктивне јер избегавају сусрет с истином о сопственој несавршености.
Једини конструктиван излаз из стида јесте прихватање себе као погрешивог људског бића. Ми смо сви несавршени и нико никада не може да достигне сопствене идеале.
Међутим, живимо у нарцистичкој култури у којој су ти идеали превелики, а њихова неостваривост се пориче. Претварамо се да их достижемо, а када се слика распадне – остајемо празни, обезвређени и без идентитета.
Жак Лакан је стид повезао с погледом другог: тренутком у којем субјект постаје свестан да је виђен. Али у данашњем свету, тај други више није симболички – тај други је алгоритам.
Он не суди, али мери. Не види нашу душу, већ нашу активност. У друштву сталне видљивости, стид се више не јавља као тренутак самоспознаје, него као стално стање.
Тако стид прелази у срамоту: није више важно ко сам, него како изгледам у поретку бројева. Ако немате лајкове – нестајете. Ако их имате – губите границе.
Наши идоли данас нису стидљиви, него бестидни. Њихова бескрупулозност продаје се као аутентичност. Фројдов суперего, који је некада кажњавао, сада охрабрује: „Буди храбар, покажи све, реци све, објави све.”
Доналд Карвет би рекао да живимо у времену моралне перверзије – етичност је постала неисплатива, а неетичност профитабилна.
Бестидност која брише сваку границу није, наравно, храброст него заборав. То је неспособност да себе видимо као некога ко може да погреши. Хана Арендт је говорила да зло често настаје из одсуства мишљења, из механичног чињења без унутрашње рефлексије. У том смислу, бестидност је баналност емоције: реаговање без мисли, експресија без свести, говор без увида.
Враћа у реалност, лечи од површности
Терапијска култура додатно компликује ствар: у њој се стид проглашава „токсичним” осећањем које треба одмах отпустити. Заборавља се да без стида нема компаса. Стид није препрека, већ граница која нас штити од грандиозне инфлације селфа. Он нас враћа у реалност.
Парадоксално, стид је можда једини афекат који нас може излечити од површности. Кад се стидимо, то значи да постоји унутрашњи сведок који нас види – не друштво, него савест. Стид је тренутак када се субјект одваја од своје слике и први пут постаје стваран.
Стид је неопходан и за љубав, јер само онај ко се може постидети може и волети. Љубав без стида је поседовање, завист или експлоатација. Љубав са стидом – то је оно мало људског достојанства које је преживело и у времену алгоритама. Можда управо тај тренутак црвенила и ћутања пред истином значи да још нисмо изгубили себе. Јер ко још уме да се постиди – тај још увек уме да мисли.
