Престаните да „поправљате” младе

Рената Сенић, клиничка психолошкиња, психоаналитичарка и оснивачица едукативног центра „Интроспект”, објашњава за „Магазин” да су миленијалци и припадници генерације зед одрасли у свету који је пажњу продао као замену за љубав и у којем „бити посебан” значи исто што и „бити вољен”, у којем је важније изгледати на одређен начин, него то бити. На припаднике ове две генерације старији често гледају са збуњеношћу.

Рената Сенић

Она нас подсећа да су пре њих били такозвани „бумери” – деца послератног оптимизма. То је време када је свет још веровао у напредак, у сигурност и институције које имају смисла. Били су уверени да труд доноси резултате, да живот има логику и да се будућност планира.

– Њихова деца, миленијалци, наследила су ту идеју – и доживела њену пропаст – примећује наша саговорница и даје главне одлике две генерације.

Миленијалци, рођени између 1981. и 1996. године, памте свет пре интернета. Време када су се албуми слушали од почетка до краја, а не по алгоритму. Када су се пријатељства градила, а не пратила. Одрасли су у уверењу да се будућност гради радом, учењем, лојалношћу. И заиста су покушали: учили су, радили, веровали. А онда су видели како се све урушава – фирме нестају, банке пропадају, сигурност се преименује у „флексибилност”. Они су прва генерација која је доживела крај мита о напретку и која је схватила да „систем” постоји само док му је добро.

Генерација зед, рођена после 1997. године, није доживела тај слом – они су рођени у његовим рушевинама. Њихов свет никада није имао стабилан смисао, ни линеарну причу. Све је фрагмент, све је сада. Интернет за њих није алат, већ окружење. Њихово „ја” постоји онлајн пре него што га сами осете. Док су њихови родитељи учили да се покажу свету, они су одрасли у свету који их непрестано гледа.

Психоаналитичари би рекли да се ту мења не само култура већ и сама структура личности. Старије генерације формирале су идентитет у односу с другим – кроз бригу, љубомору, захвалност, ривалитет. Данашње генерације обликују се у одсуству другог – у онлајн свету, у бесконачном погледу и одсуству приватности. Особа се више не ствара из односа него из одсуства односа. Нарцизам зато више није само патологија већ и начин преживљавања у свету без сведока. Јер кад сви све гледају, парадоксално – нико ништа не види.

Рената Сенић зато наводи да су данашњи млади истовремено преосетљиви и цинични. Виде неправду, али су често преуморни да је мењају. Своје животе и каријере претварају у естетику – у вредност видљивог, у приказивање онога што се може лепо упаковати, приказати, поделити. Њихова аутентичност понекад делује као перформанс, али то није нужно глума него пре стратегија опстанка у свету у којем се стално мора бити „посебан”.

Старије генерације се зато збуњено питају: како да с њима разговарамо? Родитељи – како да допремо до њих? Послодавци – како да их задржимо, мотивишемо, укључимо?

Одговор Ренате Сенић је: престаните да их поправљате. Они нису ни лењи ни размажени, него рођени у другачијем симболичком поретку:

– Ауторитет за њих не произлази из позиције, већ из аутентичности, за којом они вапе. Не верују у „мораш”, јер су одрасли у свету у којем су сви говорили „можеш све”, а нико није објаснио шта да раде с тим. Разговор с њима могућ је тек када одустанемо од идеје да су „они проблем”. Јаз међу генерацијама је јаз у језику. Старији говоре у наративима, млађи у фрагментима. Једни изражавају мисли, други сензације. Једни верују у процес, други у импулс. Све што заправо траже јесте да их неко заиста види – објашњава она.

У њиховом свету успех више није хијерархијски: не мери се титулом, већ видљивошћу. Не мери се трајањем, већ тренутком. Слава се рачуна више него постигнуће. То старијима делује испразно, али за њих је то једини доступни облик признања – јер свет у којем су одрасли више нема јасне критеријуме вредности.

Ипак, не треба их жалити – закључује наша саговорница:

– Они су, парадоксално, свеснији од својих претходника. Говоре о анксиозности, о границама, о преплављености. Долазе на терапију, питају, истражују. Научили су да слабост није срамота, него знак живота. У друштву које се и даље претвара да зна шта ради, они су једини који искрено признају да не знају. И то је њихова снага. Ако желите да их разумете, почните од поштовања. Не према њиховом језику, моди или навикама, него према чињеници да су рођени у свету у којем су идеали већ били срушени. Они их не могу наследити – морају их градити.