Prestanite da „popravljate” mlade
Oni nisu ni lenji, ni razmaženi, nego rođeni u drugačijem simboličkom poretku
Renata Senić, klinička psihološkinja, psihoanalitičarka i osnivačica edukativnog centra „Introspekt”, objašnjava za „Magazin” da su milenijalci i pripadnici generacije zed odrasli u svetu koji je pažnju prodao kao zamenu za ljubav i u kojem „biti poseban” znači isto što i „biti voljen”, u kojem je važnije izgledati na određen način, nego to biti. Na pripadnike ove dve generacije stariji često gledaju sa zbunjenošću.
Ona nas podseća da su pre njih bili takozvani „bumeri” – deca posleratnog optimizma. To je vreme kada je svet još verovao u napredak, u sigurnost i institucije koje imaju smisla. Bili su uvereni da trud donosi rezultate, da život ima logiku i da se budućnost planira.
– Njihova deca, milenijalci, nasledila su tu ideju – i doživela njenu propast – primećuje naša sagovornica i daje glavne odlike dve generacije.
Milenijalci, rođeni između 1981. i 1996. godine, pamte svet pre interneta. Vreme kada su se albumi slušali od početka do kraja, a ne po algoritmu. Kada su se prijateljstva gradila, a ne pratila. Odrasli su u uverenju da se budućnost gradi radom, učenjem, lojalnošću. I zaista su pokušali: učili su, radili, verovali. A onda su videli kako se sve urušava – firme nestaju, banke propadaju, sigurnost se preimenuje u „fleksibilnost”. Oni su prva generacija koja je doživela kraj mita o napretku i koja je shvatila da „sistem” postoji samo dok mu je dobro.
Generacija zed, rođena posle 1997. godine, nije doživela taj slom – oni su rođeni u njegovim ruševinama. Njihov svet nikada nije imao stabilan smisao, ni linearnu priču. Sve je fragment, sve je sada. Internet za njih nije alat, već okruženje. Njihovo „ja” postoji onlajn pre nego što ga sami osete. Dok su njihovi roditelji učili da se pokažu svetu, oni su odrasli u svetu koji ih neprestano gleda.
Psihoanalitičari bi rekli da se tu menja ne samo kultura već i sama struktura ličnosti. Starije generacije formirale su identitet u odnosu s drugim – kroz brigu, ljubomoru, zahvalnost, rivalitet. Današnje generacije oblikuju se u odsustvu drugog – u onlajn svetu, u beskonačnom pogledu i odsustvu privatnosti. Osoba se više ne stvara iz odnosa nego iz odsustva odnosa. Narcizam zato više nije samo patologija već i način preživljavanja u svetu bez svedoka. Jer kad svi sve gledaju, paradoksalno – niko ništa ne vidi.
Renata Senić zato navodi da su današnji mladi istovremeno preosetljivi i cinični. Vide nepravdu, ali su često preumorni da je menjaju. Svoje živote i karijere pretvaraju u estetiku – u vrednost vidljivog, u prikazivanje onoga što se može lepo upakovati, prikazati, podeliti. Njihova autentičnost ponekad deluje kao performans, ali to nije nužno gluma nego pre strategija opstanka u svetu u kojem se stalno mora biti „poseban”.
Starije generacije se zato zbunjeno pitaju: kako da s njima razgovaramo? Roditelji – kako da dopremo do njih? Poslodavci – kako da ih zadržimo, motivišemo, uključimo?
Odgovor Renate Senić je: prestanite da ih popravljate. Oni nisu ni lenji ni razmaženi, nego rođeni u drugačijem simboličkom poretku:
– Autoritet za njih ne proizlazi iz pozicije, već iz autentičnosti, za kojom oni vape. Ne veruju u „moraš”, jer su odrasli u svetu u kojem su svi govorili „možeš sve”, a niko nije objasnio šta da rade s tim. Razgovor s njima moguć je tek kada odustanemo od ideje da su „oni problem”. Jaz među generacijama je jaz u jeziku. Stariji govore u narativima, mlađi u fragmentima. Jedni izražavaju misli, drugi senzacije. Jedni veruju u proces, drugi u impuls. Sve što zapravo traže jeste da ih neko zaista vidi – objašnjava ona.
U njihovom svetu uspeh više nije hijerarhijski: ne meri se titulom, već vidljivošću. Ne meri se trajanjem, već trenutkom. Slava se računa više nego postignuće. To starijima deluje isprazno, ali za njih je to jedini dostupni oblik priznanja – jer svet u kojem su odrasli više nema jasne kriterijume vrednosti.
Ipak, ne treba ih žaliti – zaključuje naša sagovornica:
– Oni su, paradoksalno, svesniji od svojih prethodnika. Govore o anksioznosti, o granicama, o preplavljenosti. Dolaze na terapiju, pitaju, istražuju. Naučili su da slabost nije sramota, nego znak života. U društvu koje se i dalje pretvara da zna šta radi, oni su jedini koji iskreno priznaju da ne znaju. I to je njihova snaga. Ako želite da ih razumete, počnite od poštovanja. Ne prema njihovom jeziku, modi ili navikama, nego prema činjenici da su rođeni u svetu u kojem su ideali već bili srušeni. Oni ih ne mogu naslediti – moraju ih graditi.
Razgovor s milenijalcima
Ne nudite im sigurnost – ponudite iskrenost.
Ne govorite im da mogu sve – pomozite im da podnesu kada ne mogu.
Ne glumite razumevanje – pitajte ih.
Ne objašnjavajte im šta je stvarni život – pokažite svoj.
I ne trudite se da ih popravite. Možda su upravo oni, u svom haosu i fragmentima, prilagođeniji svetu koji su nasledili.
