Марш за сва времена

Мало је познато да Станислав Бинички свој марш „На Дрину” и није посветио тој славној победи српске војске у Првом светском рату већ пуковнику Миливоју Стојановићу, међу саборцима знаном по надимку Брка, прослављеном јунаку и команданту Другог пешадијског пука, који је опеван и у стиховима Милосава Јевтића.

Марш је извођен свуда: на ратиштима, у земљама савезницама, па чак и у Њујорку 1918, а посебно узбудљиво било је у Нишу, 12. октобра исте године, кад је јуначка Дринска дивизија прошла кроз управо ослобођени град уз звуке марша „На Дрину”.

Али, подсећамо да је негде пред стогодишњицу настанка марша „На Дрину” био много увређен извођењем ове композиције. Прича је почела 17. јануара, 2013. кад је Мартин Несирски, портпарол Бан Ки Муна, генералног секретара Уједињених нација, пренео жаљење због песме изведене на прослави Православне нове године, коју је у здању на Ист риверу, организовао Вук Јеремић, тада председник Генералне скупштине светске организације. Мунов коментар уследило је после бурних реакција бошњачких исељеника у САД и Канади, уз захтеве да се са веб-сајта УН скине снимак „Марша”, изведен на прослави.

Али, то није био крај: наступ београдског хора „Вива вокс” згодно је легао и хрватским исељеницима у Аустралији, који су од своје тадашње премијерке Јадранке Косор затражили да се – „успротиви излагању Вука Јеремића пред Генералном скупштином 10. априла”.

То је звучало разумно колико и када би се захтевало да се забрани извођење „Марсељезе” јер она побуђује национални понос Француза, а уз то је, такође, марш, корачница, или дела Рихарда Вагнера зато што их је Адолф Хитлер посебно волео.

Пре тридесетак година Љиљана Јосифовић јавила је полицији да је покраден Музеј Станислава Биничког у Крушевцу. За провалу је дознала док је давала четрдесетодневни помен супругу Микију, унуку славног композитора. Новине овај случај нису забележиле, јер нестанак оставштине аутора најпопуларнијег и најчешће извођеног српског марша и несуђене химне изгледа да није био довољно занимљив за уреднике културних рубрика и црних хроника.

Та несвакидашња крађа збила се управо у време свечаног обележавања деведесетогодишњице Церске битке, прве савезничке победе у Великом рату, исто толико од настанка марша „На Дрину”, и четрдесет година од како је написан текст истоимене поеме.

Битку је добио ђенерал Степа Степановић, марш компоновао Бинички, пореклом Чех, на самом бојишту током ратних дејстава, док је текст срочио млади Милоје Поповић, који је те 1964, када је марш „добио речи”, био – секретар Општинског комитета Савеза комуниста београдске општине Палилула, и то поводом обележавања пола столећа од битке.

У међувремену му је назив промењен у – „Марш на Дрину”: била је то једина популарна композиција на коју људи устају док је слушају, чак и кад се изводи у кафани, па није чудо што је од почетка распада Југославије и следственог трагања за новим државним и националним инсигнијама увек била у конкуренцији за химну.

Марш је, нажалост, годинама био проказан као композиција која подгрева страсти српских националиста, па је његово извођење, по прећутном споразуму властодржаца с једне и капелника оркестара и музичких уредника радија и телевизије с друге стране било, ако не забрањено, оно бар непрепоручљиво.

С појавом текстуалног дела 1964. ствари су се измениле. Наиме, након првог јавног извођења, када је „Марш на Дрину” отпевао хор „Лоле”, по сведочењу Драгослава Драже Марковића, лично је одјурио код Јосипа Броза и пожалио му се (наводно у шали) да Срби опет лумпују уз националистичке песме. Ко зна шта би се тада догодило да није споменуо да је реч о „Маршу на Дрину”, на шта је Тито одговорио да воли ту композицију и да у томе не види неко посебно зло. Сасвим је могуће да је том његовом мишљењу допринела и претходна изјава Добрице Ћосића који је поводом првог хорског извођења рекао да је то „херојски марш партизанских очева”, што је с популарне композиције скинуло и последњу сенку сумње.