Мађионичар индијанске крви
Томас Ман је тврдио да човек мора умрети за живот да би у потпуности био стваралац. Иза њега је остао грандиозан опус и космополитска породица, која је дубоко антинацистичка и повезана са културним животом Европе и света
Ове године се широм света обележава сто педесет година од рођења једног од највећих писаца 20. века, Томаса Мана. У издању Геопоетике појавио се роман – прозна биографија овог писца, „Мађионичар” из пера значајног ирског аутора Колма Тоjбина (превео са енглеског Игор Цвијановић). Ово дело, за које је Тоjбин добио награду „Ратбоунс Фолио” 2022, уверљив је и узбудљив прозни портрет писца који је са двадесет шест година написао велики породични роман аутобиографског карактера „Буденброкови”, за који је 1929. добио Нобелову награду. Сам Ман је о овој књизи рекао: „Досадна грађанска творевина, али је реч о пропадању – у томе и јесте оно литерарно.”
Рођен је у Либеку, немачком граду чувеном по марципану. Био је из угледне, богате породице: отац му је био сенатор, а мати помало ексцентрична Бразилка, која је тврдила да јој у венама шампањизира крв јужнoамеричких Индијанаца. Никада се није уклопила у тамне улице Либека, као што ће се тешко у свакодневицу и (мало)грађански живот и морал уклапати и њена деца, као и деца њене деце. (Обе сестре Томаса Мана, Карла и Лула, извршиле су самоубиство, а од шесторо Манове деце, два сина су такође изабрала добровољну смрт – најстарији син, угледни књижевник и боем Клаус и најмлађи Михаел, чувени музичар и универзитетски професор.)
Ман никада није претерано волео школске обавезе: „Омражен сам био код учитеља пречасног завода, изврсних људи који су ми, с пуним правом, у пуној сагласности са сваким искуством и сваком вероватноћом прорицали сигурну пропаст.” Његов старији брат Хајнрих рано је показао литерарни дар. Од њега се очекивало да ће бити писац. Када je отац прерано преминуо, члановима породице оставио је у тестаменту старатеље. У тестаменту стоји и одредба да се породична фирма прода. Ево грађе за „Буденброкове”, где ће Ман и себе извести на литерарну сцену: „Ја сам тај дечак Хано који је умро од тифуса. Убио сам себе у роману, јер... лоза не може да се настави... Oн је последњи у њој.”
Брег близак животу
Иако бисексуалан, Ман ступа у брак са Катјом Прингсхајм, веома интелигентном девојком која је завршила универзитет и проводила веселе сате дискутујући с братом близанцем о уметности. Њена породица је јеврејског порекла, имућна, угледна, композитор Малер им је близак пријатељ. Катја је лепа на особен начин, Ман запажа свежину њених нагих руку, има узбудљиво, вижљасто, дечачко тело, лице отмене лепоте. Њен брат близанац је хомосексуалац и она ће одмах схватити да Мана привлаче оба пола. Али су у њеној кући „Буденброкови” и низ Манових прича већ више пута са дивљењем прочитани и она пристаје да се уда за младог литерату. Свесна је да ће Ман увек бирати стваралаштво, а не остварења својих сањарења. Живот ће показати да је Катја Ман била много више од Манове супруге – она је дословно стајала између света и њега, била је живи, храбри зид иза ког је он стварао док се Европа распадала у два светска рата. У оба је Ману био угрожен живот. (Када у Америци, док бесни Други светски рат, Катја успе да изради америчку визу и за Ајнштајна и за Мана, Ајнштајн јој љуби руке задивљен начином на који је поразила тврдокорну, кафкијанску администрацију.) У Првом светском рату Манов брат Хајнрих објављује антиратни памфлет „Зола”, a Ман је на супротној страни. Живот му спасава писац Ернст Толер. Томас и Хајнрих ће проговорити после више година ћутања. Помиритељ је била: Катја.
Путовања беху храна за Манову литературу све док нису постала бекства. Италија се испоставила као инспиративна за Манов рад. Идеју за „Буденброкове” добио је у Напуљу, а написао је роман у миру Рима, зурећи у топло вечерње руменило. У Венецију је 1911. отишао са Катјом и старијим братом Хајнрихом. Одсели су у хотелу „Де Бену”, на Лиду. Тамо су сазнали да је Малер преминуо. Ману су вожње гондолом „суморне и церемонијалне, као да чамци превозе ковчеге”. Хајнрих каже да му се чини да се „ништа неће поновити на свету, да ће бити ратова, примирја, споразума, али да неће више бити посета богова. Вечност ће бити буржоаска”. У хотелу Ман угледа пољског дечака анђеоског лица, са локнама које су падале до рамена. Рођен је Тађо. Малер је инспирација за Густава фон Ешенбаха. Колера се појавила у Напуљу, постојала је опасност да дође и до Венеције. Ман и ово одлучује да стави у роман. Године 1911. ова приповест се појављује и то је нови успех.
А онда се од плућа разболела Катја Ман. Отишла је у санаторијум у Давос. Док је она одсутна, Ман забавља децу мађионичарским триковима и заувек му у породици остаје надимак – Мађионичар. Ману Катја веома недостаје и одлази јој у посету. Боравио је у Давосу три недеље, писац у њему осетио је жар велике теме, лудило уметности га наводи да оде тамо где се и анђели боје да кроче: снима стање својих плућа. Човек Ман се разболео и лекари су и у њему открили клицу туберкулозе. („Помислите, брег је данас лудо чаробан”, писао је Гете у „Фаусту”.) Ман је побегао. Код њега се никада није развила болест, а сам почетак процеса на плућима заправо је била пишчева забелешка иницијалне идеје романа, не на папиру, већ на алвеолама. Написао је „Чаробни брег”, величанствену сагу пуну „сцена препуњених случајношћу и ексцентричношћу, истраживао је скривену постојаност еротског”. Када се овај роман појавио, Нобелов комитет почиње писца често да спомиње. Ман каже: „Ако имам неку жељу у погледу судбине мог дела, онда је то жеља да се о њему каже да је блиско животу иако познаје смрт.” Кад је запаљен Рајхстаг у фебруару 1933, Томас и Катја су се затекли у Швајцарској, у Арози, на одмору. Он је нобеловац, најславнији немачки књижевник, али није подржао Хитлера – и за њега у Немачкој више нема места. Геринг одузима држављанство његовом сину Клаусу. Он и Катја организују да се најнеопходније ствари из куће у Минхену пребаце у Швајцарску. (Током рата, Манова кућа биће претворена у бордел за прављење аријевских беба.) Ман се брине за дневнике скривене у сефу – ако их се дочепају нацисти, његове најинтимније мисли и жеље освануће на свим насловним странама. Дневници, књиге, најнеопходније ствари стижу и они започињу живот у Америци. Вечерају са Рузвелтовима у Белој кући. Ман свој својој деци обезбеђује визе, као и брату Хајнриху. По Хајнриховом роману раније је снимљен филм „Плави анђео” и он се узалудно нада да ће започети каријеру у Холивуду. Ман, упркос свему, непрестано ствара. („Лоту у Вајмару” пише на крцатом броду којим се са Ериком и Катјом евакуисао из Шведске, јер је изненада почео Други светски рат.) Његова најстарија кћер Ерика удала се за песника Вистана Хјуа Одна да би добила енглеско држављанство. (Није реч о љубави, обоје привлачи сопствени пол.) Катјини родитељи успевају да побегну из Немачке јер им помаже Винифред Вагнер, пошто су Катјин отац и његови родитељи били први покровитељи Бајројта. Звучи невероватно – Јевреји који плаћају Вагнера, али Вагнерова снаха се сетила тога. У Америци, Ман изјављује да му изгнанство тешко пада, али да је немачка лепа књижевност тамо где је он. Од 1940. једном месечно писац се преко Би-Би-Сија и дугих таласа, у више од шездесет емисија, обраћа Немцима будећи њихову савест. Проговара и о масовним убиствима Јевреја. Године 1943. Ман се прихватио велике теме. Пише „Доктора Фаустуса”. Адријан Леверкин, у коме се „охолост интелекта пари с духовном старошћу и спутаношћу и даје ђаволски резултат”, склапа пакт с демоном. Ово је и врхунска књижевност и Маново обрачунавање с нацизмом. Инспирација за композитора у роману је Шенберг.
Недовршено дело
Кад се роман појавио, Шенберг је дуго био увређен и у уверењу да га свет поистовећује с Мановим композитором који је створио дванаестотонални систем (што, уосталом, и јесте урадио), али је склопио и пакт с ђаволом и има сифилис.
„Исповест варалице Феликса Крула” је последње, недовршено Маново дело. Садржи лепршавост и лакоћу писца који се на самом прагу уласка у неко друго постојање осврће и говори нам ведро, одсутно, у брзини, са свешћу да неће успети да заврши казивање... Када његов син Клаус изврши самоубиство 1949, Ман је сломљен. Управо је на турнеји где први пут треба да посети и Немачку поводом двестогодишњице Гетеове смрти. Одлази у Вајмар, али то га асоцира на Бухенвалд. Одлучује се да живи изван Немачке и Америке, где га посећује Еф-Би-Ај и оптужују га да је „симпатизер комунизма”. Сели се у Швајцарску, где ће и преминути, у Цириху 1955. Имао је осамдесет година. Иза њега остаје грандиозан опус и космополитска породица, која је дубоко антинацистичка и повезана са културним животом Европе и света. Сам Ман тврдио је да човек мора умрети за живот да би у потпуности био стваралац. Пред крај, бојао се да је највећи део живота више био изложен као амбасадор самог себе, него као особа.
