Службено одевање на двору Обреновића
Увођењем различитих службених одела за цивилне званичнике, чиновнике и служитеље, по узору на аустријски двор и под могућим утицајем кнегиње Јулије, успостављена је јасна хијерархија звања и послова који се на двору обављају
Упркос општој декултурацији друштвених наука и уметничког стваралаштва, промакну поједини догађаји који томе противурече. Један такав тренутак био је научни скуп „Дворска култура владарске породице Обреновић”, одржан крајем септембра на Дивчибарама у организацији Историјског музеја Србије, Српске православне цркве и Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца. Ово пето окупљање, са хронолошки омеђеном темом „Живот и рад чланова династије Обреновић”, привукло је посленике и стручњаке из разних области културне сфере, што му је дало обележје трансдисциплинарности и значајно проширило сагледавање овог историјског периода и његових протагониста.
Већ сам појам „дворска култура” отвара простор за врло разноврсне аспекте установе књажевског и краљевског двора, који у периоду од 1815. до 1903. утиче на културне обрасце, понашања и делања елите, али и најшире популације у Србији током 19. века. Четрдесетак поднетих саопштења представљено је у осам секција: „Владарска кореспонденција и двор као место креирања државне политике” (С. Рајић, А. Савић, Д. Бојић, Н. Дуран, И. Митић), „Визуелна (само)репрезентација владара” (Ч. Васић, Н. Макуљевић, Д. Маскарели, Ј. Стокућа), „Владарске резиденције” (Р. Поповић, А. Костић, У. Шепум, Ж. Илић, Т. Вићентић, Д. Леовац, Д. Арбутина), „Монархијска патронажа уметности” (М. Матић, епископ моравички Тихон, М. Гвозденовић, М. Анђелковић, И. Ћировић, А. Стефанов), „Дворски церемонијал и празнични календар” (И. Савић, А. Марушић, А. Марковић, В. Даутовић, М. Стонин), „Дворски инвентар и уметничке колекције” (Р. Љушић, М. Крсмановић Симић, И. Борозан, С. Цветковић, Д. Вукелић. К. Митровић), „Књижевност о/на двору” (Д. Вукићевић, В. Матовић, Д. Ранчић, Т. Љујић, В. Томић, М. Благојевић), „Култура сећања” (Ј. Перић, А. Младеновић, С. Павловић). Све ове секције омогућиле су прожимање различитих видова културног деловања на српском двору и осветлиле га из нових углова.
У немогућности да прикажемо сва разматрања дворске културе Обреновића, задржаћемо се на одељку у којем смо узели учешће. Прилог „Кнез Милош у атили: идеологија и визуелни идентитет владара” Ненада Макуљевића отвара питање „старог српског одела” као лајтмотива тежње нововековних српских владара да свој легитимитет потврде на континуитету са одевањем средњовековних властодржаца. Кнез Милош је први истакао овај програм ослонивши се на форму атиле или доламе, која се заснивала на распрострањеном облику мађарске ношње. Међутим, према неким новијим мађарским ауторима, о чему је својевремено писао и Павле Васић, она је била дериват турског порекла, пренета у Мађарску путем српске властеле избегле после пропасти деспотовине.
Дневник дворских трошкова
У „Одећа и слика кнегиње Љубице Обреновић” Драгиња Маскарели је приказала улогу мало познате копије портрета кнегиње Љубице Павела Ђурковића из 1824. године (Музеј СПЦ) у формирању прототипа „српске женске грађанске ношње”. Постхумни портрет кнегиње Љубице Уроша Кнежевића постаће образац женског свечаног одевања до почетка 20. века. Јелена Стокућа бавила се детаљном реконструкцијом балске хаљине краљице Наталије са портрета Влаха Буковца из 1882. за Историјски музеј у Београду, у духу и облицима европске моде с почетка осамдесетих година 19. века.
Тема потписника ових редова била је „Службено одевање на двору Обреновића” у светлу развоја структуре запослених на двору и њиховог одевања током владавине различитих „господара” и њихових супруга. Иако је подела рада била присутна и на двору кнеза Милоша (асталџија, подрумџија, ћилерџија, акчија, рабаџија, башчован, винограџија, кавеџија, сеиз, буљукбаша, пандури), о двору у европском смислу речи, о јасном разграничењу војне и цивилне куће владара, може се говорити тек од друге владавине кнеза Михаила. Будући да су униформе војних званичника на двору добро познате, овде је пажња посвећена службеној одећи цивилног особља.
Први је о томе писао Милан Јовановић Стојимировић у есеју „Лакеји у двору”, који је недавно из рукописне заоставштине ишчитала Снежана Цветковић. Увођењем различитих службених одела за цивилне званичнике, чиновнике и служитеље, по узору на аустријски двор и под могућим утицајем кнегиње Јулије, успостављена је јасна хијерархија звања и послова који се на двору обављају. Ретка фотографска сведочанства из овог периода откривају одело домоуправитеља (А. Јовановић) – фрак са мачем или дворедни мундир са ловачким ножем кнежевог јегера (телохранитеља). Више сазнања о тој теми обећава да допуни драгоцени документ „Дневник дворских трошкова од новембра 1865. до јуна 1868. године”, који је водио домоуправитељ Анастас Јовановић, а који је на скупу представио Радош Љушић. У Дневнику су прецизно наведени сви дворски приходи и расходи, што употпуњује слику функционисања дворског живота и открива личности разних занимања ангажованих на бројним пословима. Током трајања Кнежевине спорадичне фотографије (кнез Милан са свитом у Цариграду 1874) потврђују континуитет одевања ових запослених.
О изгледу дворске послуге у доба Краљевине Србије говори јединствена фотографија Браће де Жон (De Jongh frères) из маја 1888. године: „Служитељи Његовог Величанства Милана Првог”. На њој су приказане три врсте дворских слугу које се разликују на основу различите ливреје (униформе): камердинери, који непосредно брину и опслужују краља, лакеји са широким списком послова које обављају на двору и портири (вратари) који на улазу у двор дочекују и испраћају госте. Генерално, ливреје су биле израђиване за одређену племићку или краљевску породицу и специфичним обликом, бојама и детаљима разликовале се једна од других. У том смислу треба видети и рококо ливреју породице Обреновић као репрезентативно обележје династије и израз дворске културе. Трајала је до 1903, а нова ливреја породице Карађорђевић биће уведена 1904. Говорећи о једном пријему на двору, Владан Ђорђевић у роману „Голгота” пише: „Пролазили су кроз шпалир чиновника, коморника, асталџија и других дворских слугу који беху у нарочитим дворским костимима, са мачевима о бедрима, са доколеницама, у црним фраковима или плавим ливрејама. Сви су имали лажну белу косу и сви обријани и без бркова.”
Полугала или обична одела камердинера и лакеја понекад се појављују на ободу или у позадини фотографских снимака припадника владарске породице.
Улога краљице Наталије у обликовању дворске одеће могла је бити важна, имајући у виду њену склоност ка аристократским манирима и осећај за сјај и раскош дворског декора. Њена дворска дама Стана Жујовић, фотографисала се у гардијском мундиру (женског кроја са сукњом) као провереном националном симболу и знаку оданости монархији.
Фотографије са венчања краља Александра Обреновића и Драге Машин сведоче о континуитету ове врсте службених одела, док о детаљима и боји тих одела говори и попис имовине краља Александра и краљице Драге из 1903: „Гардероба служитеља: ... 12 гала лакејских капута (плавих са сребрним ширитом), 20 црвених панталона, 23 црвена прслука... 14 камердинерских гала панталона, 12 гала камердинерских капута, 11 шпада за камердинере, 37 пари лакованих гала ципела, 6 камердинерских гала шешира с кутијама, 4 тророга гала шешира за кола, 5 портирских дворогих шешира...” Поједине фотографије из периода око 1900. откривају и друге форме службене одеће на двору, пре свега особља коњушнице: шталмајстора (надзорника коњушнице). коњушара, сеиза, јахача (џокеја), кочијаша, као и различите облике кочија и коњских запрега. Још у извештајима са отварања Народног позоришта 1869. године помиње се шталмајстор Дуцман, који је у представи по Малетићевој драми „Посмртна слава кнеза Мијаила М. Обреновића Трећег” ујахао на белом коњу на позорницу, одевен као кнез и изазвао опште запрепашћење и потресеност гледалаца. Одећа шталског особља такође је пратила форме бечког двора као и коришћење разних типова кола за одређене прилике. Возни парк чиниле су разне отворене и затворене кочије: „викторија”, „ландауер”, „купе”. За најсвечаније догађаје коришћена су елегантна четворопрежна отворена кола „а ла Домон” без кочијаша, са два јахача на коњима лево и јегером на седишту иза суверена („Долазак румунског краља Карола у Београд 1884”).
Степен свести владара
Иако је, по изјавама савременика, краљица Драга била много штедљивија од краљице Наталије, по угледу на средњовековни владарски орнат направила је себи, по нацрту Владислава Тителбаха, посебно краљевско одело које је носила о празницима и у свечаним приликама. Тиме се придружила идеологији нововековних српских владара да своје право на престо полажу позивањем на средњи век. Покушала је да у том духу обуче и дворске даме, али, по речима Ане Луњевице, краљичине сестре, изгледа да је такав костим носила само Даница Блазнавац (а он се чува у Музеју Града Београда). Међу стварима у поменутом попису имовине помињу се две униформе пукова чији је титулар била краљица Драга: 8. пешадијског и 4. коњичког. Са сукњама уместо панталона, али са широким лампазима као ознаком виших официра-пуковника.
Примери цивилног службеног одевања на двору Обреновића су еклатантни примери дворске културе који показују степен свести владара и његовог окружења о значају костима у стварању репрезентативне представе двора и утиска који она треба да произведе на спољном и унутарњем плану.
Значај научног скупа „Дворска култура владарске породице Обреновић” лежи у разноврсности прилога, у разуђеном приступу новим чињеницама и детаљима, у сагледавању разних културних садржаја појединачно, али и као јединственог ткања међусобно прожимајућих нити једне историјске епохе. Укључивањем рецепције савременика и каснијих тумача, научника и уметника, дворска култура Обреновића постаје трансисторијска категорија, мерило присуства или одсуства културних вредности данас код нас.
*Прилог са научног скупа „Дворска култура владарске породице Обреновић”
