Страдање дечанског монаха Гаврила

Био је леп и узвишен као Бог. Тако је дечанског монаха Гаврила у својој књизи „Црвена куга” описао историчар и књижевник Антоније Ђурић, који је био Гаврилов сапатник у затвору у Сремској Митровици.

Гаврило је рођен 1920. године у Мостару у богатој трговачкој и винарској породици Ковачина. Након завршетка школовања у Мостару и Сарајеву, одлучује да се замонаши у манастиру Високи Дечани, где завршава трогодишњу монашку школу.

Када је НДХ 1941. године успоставила власт у Мостару, део Гаврилове породице је избегао у Београд а део је страдао од усташких руку у Мостару. Гаврило је цео Други светски рат провео у манастиру Дечани и захваљујући његовом познавању италијанског језика манастир није девастиран, јер је та светиња, као и цела Метохија, била у италијанској окупационој зони. Данашњу емисију посветио сам Гаврилу и његовом страдању – чујемо од Бранка Станковића, аутора „Квадратуре круга” (РТС 1, 18.25) који је својом једноставноћу и документарним приступом постао заштитни знак београдске телевизије.

Додаје да су после Другог светског рата нове власти похапсиле део дечанских монаха, део прогнале а манастиру је одузето око 700 хектара земље, винограда и шума. Од бројног братства у Дечанима, остало је само четири монаха. Међу њима и млади Гаврило. Врло брзо је и он ухапшен под лажном оптужбом да је одржавао везе са Дражом Михаиловићем. Дивизијски војни суд у Приштини због тога Гаврила осуђује на десет година затвора и упућује га на издржавање казне у Сремску Митровицу. Гаврло је умро у својој 29. години живота, издржао је само четири година затворске казне. Умро је са иконом на грудима, како сведочи у својим мемоарима Антоније Ђурић. Сахрањен је на затворском гробљу у Лаћарку. Његова породица није могла да добије посмртне остатке све док се није навршило десет година затворске казне.

– Његова мајка је неколико пута писала управи затвора у Сремској Митровици тражећи Гаврилову смртовницу како би могла да реши имовинско-правне односе и повратити имовину коју им је током рата одузела НДХ. Добила је тек из петог покушаја. Тада је већ било касно, јер су нове, послератне власти претвориле сву имовину породице Ковачина у друштво. Са овом причом о монаху Гаврилу завршава се мини циклус о страдању српских породица из Херцеговине током Другог светског рата и касније, за време грађанског рата деведесетих година. Шокантан је податак шта су и колико поседовали мостарски Срби, али им је одузето. Већ следеће суботе, 18. октобра, отварам нову тему, снимио сам недавно три нове емисије у Македонији – рекао је Бранко Станковић.