Три златника за срећан пут

Силна бојишта у Првом светском рату прошао је официр Светислав Ћирић. Ко зна у колико ровова је био, савладао албанске гудуре, гледао смрти у очи због тифуса, са исуканим бајонетом рвао се са аустроугарским војницима, успео да избегне шрапнеле од непријатељских граната. Ипак, ово није прича о њему, већ о једном његовом војнику. И то каквом војнику! Чувеном Момчилу Гаврићу, најмлађем војнику Великог рата, који је у редове српске војске ступио са осам година. Као сироче, заједно с војском, прошао је сву голготу Великог рата, био рањаван, стајао раме уз раме са нашим јунацима и, на крају, вратио се у своју Србију.

Његов животни пут је мање-више познат. Али потпоручник Ћирић, некадашњи командир вода батерије „Данглис”, у годинама после Другог светског рата имао је велику жељу да сазна где је Момчило, чиме се бави, како се снашао у животу. Зато је у свом дому угостио репортера „Политике” Ж. Тодоровића, с надом да ће, захваљујући нашем листу, дознати нешто више о свом бившем војнику. „Политика” је текст објавила 19. јануара 1964. године под насловом „Где је поднаредник Момчило?”, с фотографијом на којој је мали војник у друштву официра.

Постао узор војницима

Новинар бележи да су старом ратнику очи биле пуне суза док се присећао догађаја из Великог рата, у којем је учествовао и Момчило.

– Већ после неколико битака је унапређен у чин каплара – казивао је Ћирић.

– Заслужио је то храброшћу и дисциплином. Није то била никаква формалност. Старији војници су почели да се угледају на њега. Војска је све брже напуштала земљу и преко Санџака, Црне Горе и Албаније приближавала се мору. Негде успут наишао је на коњу потпуковник Јоца Петровић, командант 10. пука. Строги официр приметио је још из даљине некакво дете у војничкој униформи. Заиграле су му наочаре од запрепашћења. Умирио је коња и зауставио дечака.

– Капларе, из које си јединице? – упитао је строго официр.

– Господине потпуковниче, ја сам Момчило Гаврић, каплар првог вода батерије „Данглис”.

Дошли су заједно у штаб. Потпуковник је испричао све мајору Стевану Туцовићу, рођеном брату револуционара Димитрија Туцовића, који је очигледно био задовољан што је упознао храброг и паметног дечака. У једном тренутку је виши официр предложио да дечака унапреде у поднаредника. Већ сутрадан, целом десетом пуку прочитана је заповест о Момчиловом унапређењу. А он је имао само једну жељу: куд војска, ту и он. Од бораца се није одвајао. Многи нису веровали у његове младе године. И све је изгледало добро, једино што је био обучен у своје подеране „хаљине” и што је био бос. Зато је мајор Туцовић наредио да му се сашије официрско одело. Већ сутрадан су га обукли у униформу артиљеријског официра.

Сабеседник репортера „Политике” наставио је са присећањима на Момчилову, али и на одисеју српске војске:

– Стигли смо на Крф, где је настављен нормалан касарнски живот. Дечак је обављао све дужности како ваља. Примао је и сва следовања као и сви остали.

Још неко време је провео на Крфу, а онда су га послали на школовање у Енглеску.

– Тешко смо се растали – приповедао је Ћирић. – Дао сам му три златника и упозорио да их не дира све док се не нађе у великој невољи. Чекао сам га после Првог светског рата, није се јавио. Надао сам се да ћу нешто чути о њему после Другог светског рата. Зато све који га познају питам: где је поднаредник Момчило?

Трагао је овај официр за најмлађим српским војником (од њега вероватно није било млађих ни у другим војскама), чија се одисеја продужила и после Првог светског рата, као и његовим школовањем у Енглеској. Изучио је графичарски занат и запослио се у фабрици хартије „Вапа” у Београду, у којој је радила и његова супруга Косара.

Хапсили га и комунисти

Јунак је био дечак из лозничког краја. Пребродио је многе недаће и препреке, а почетком 1915. једва је преживео епидемију. У Београд се вратио 1921, али га већ 1929. хапсе официри Југословенске краљевске војске јер му нису веровали да је четири године ратовао и да је носилац „Албанске споменице”. За време Другог светског рата Немци су га два пута слали у логор. И комунисти су га хапсили зато што је говорио „да нам Албанци нису браћа”. Збило се то у време отопљавања односа између Југославије и Албаније, заправо између Тита и Енвера Хоџе. Озни ништа није могло да промакне, па ни ове Гаврићеве речи.

Није помогло ни што је као десетогодишњак пешице прешао Албанију, стигавши на Крф, на којем су му доцније поставили златну плочу. Одликовали су га Французи, а код нас је морао да буде више уважаван. Како се обрео међу српским војницима? Прича је, углавном, позната: почетком августа 1914. аустроугарски војници су му на кућном прагу убили оца, мајку, три сестре и четири брата, а кућу запалили. Преживео је захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Видевши да је остао без најближих и без дома, запутио се на планину Гучево да тражи српску војску. Набасао је на 6. артиљеријски пук Дринске дивизије...

Остала је упамћена и прича о његовом сусрету с војводом Живојином Мишићем 1916. године. Славни војсковођа је на Кајмакчалану обилазио ровове и у магновењу спазио Момчила, тада једанаестогодишњака.

– Шта ово дете ради овде? – упитао је војвода.

– Он ратује још од Цера. Непријатељ му је затро целу породицу. Прешао је с нама и Албанију – одговорили су официри.

Иако су му претпостављени наредили да буде у заклону док траје битка, он то није послушао, већ се ушетао међу праве ратнике. Кад је кренула артиљеријска паљба непријатеља, војници су се склонили у ров, сем Момчила, који је остао поред топова. Неко од војника га је шчепао и на силу увукао у ров.

Умро је 28. априла 1993. у Београду и остао упамћен као најмлађи војник у Првом светском рату.

КУВАРИ НАПРАВИЛИ КРЕВЕТ

Момчило је на фронту послуживао официре, али су једног јутра приметили да га нема. Почели су да га траже и убрзо сазнали да је болестан. Помислили су да је то од тифуса, који је у то време харао међу војницима и народом. Потпоручник Светислав Ћирић је посилном војнику Луки Предићу и још двојици наредио да крену у село Тршић. Повели су и коња да на њему врате болесног дечака. Пронашли су га и довели у Лозницу, где су уз помоћ лекара наставили да га лече и негују. Предић је добио наређење да се од дечака не удаљава све док се не опорави. Тако је и било. У исто време кувари у једној од јединица су за дечака направили кревет. Чим се опоравио, вратио се међу војнике.

ВОЈСКА ХРАНИЛА НАРОД

Догађало се да војска не поједе сву храну у дневном следовању, тако да је остатак дељен народу. Деца, жене и старци долазили су с посуђем и хранили се заједно с војском. Многи су били боси, исцепани, зарасли у косу, посебно дечаци и девојчице. У тој гомили потпоручник Ћирић спазио је и Момчила. Већ тада му је прирастао за срце. Доцније су постали одлични пријатељи, пребродивши заједно албанске серпентине и победивши непријатеља на Солунском фронту. Официр није крио да му је Момчило у неку руку штићеник. Разлога за то било је напретек.