Рађање хирургије
У средњем веку наука се споро развијала јер није било метричког система, који се појавио тек у 17. веку, а озваничен је 1795. године
Рађање хирургије: како су лечени хемороиди, полипи у носу и катаракта
МЕДИЦИНА
Момчило Б. Ђорђевић
Једно од наслеђа античке медицине, коју је развио Хипократ у 5. веку пре нове ере, а затим је проширио Гален у 1. веку наше ере, било је правило да кости и ткива дају облик телу, а да му вода, крв, лимфа, жута и црна жуч – дају живот. Живот је настао као последица присуства воде; у суштини, сви познати живи системи, да би преживели, зависе од воде. И сама Земљина површина се састоји од 75 одсто океана и 25 одсто копна, као и тело људи у коме је 75 одсто воде и 25 одсто чврсте масе. У много сачуваних средњовековних медицинских записа и илустрација, углавном из 12. века, често се види да поред болесничког кревета стоји лекар с бочицом у руци, коју подигнуту посматра, процењујући боју и густину њеног садржаја. То симболизује уобичајену праксу епохе: боја мокраће и осталих излучевина била је фундаментални елемент средњовековне медицинске теорије.
Професорка Мерилин Никуд, која предаје историју средњовековне медицине на Универзитету у Авињону (Француска) пише у овогодишњем јунском броју часописа Sciences et Avenir (Науке и будућност) да су средњовековни лекари разликовали телесне течности по боји, конзистенцији, мирису и укусу: крв је слатка, жута жуч је горка, црна жуч је кисела, лимфа је слана, а све су повезане специфичним квалитетима: топлотом, хладноћом, влажношћу и сувоћом. Због тога се људи разликују једни од других: сангвинични су врући и влажни, флегматични хладни и влажни, колерични врући и суви, а меланхолични хладни и суви. Болест је сматрана резултатом поремећене равнотеже различитих телесних течности и њихових квалитета. Грозница је вишак топлоте, што, сматрало се, оправдава просецање вене на прегибу подлактице и пуштање крви. За слуз, коју карактерише влага, мислило се да је има превише у зглобовима и да узрокује реуму, чак и гихт. Све се то мења током живота и у вези је са околином, ваздухом, исхраном, физичким радом и емоцијама. Наука и остали ментални капацитети (језик, математика, технологија, филозофија, уметност и религија), којих је било у главама учених људи средњег века, прошли су кроз више еволуционих фаза, преко магијских, митских религијских, мистичних, али и филозофских теорија и концепата, што говори да наука у том добу није била нови феномен, као што се данас стално говори. Она је, каква-таква, увек постојала, али се споро развијала јер није било метричког система, који се појавио тек у 17. веку, а озваничен је 1795. године. Комуникације међу људима од науке на разним меридијанима није било, јер се први научни часопис Philosophical Transaction појавио у Енглеској 1665. године и још се чита и редовно излази.
Хирургија се развила у рату
Супротно увреженом веровању да је свих 1.000 година средњег века било време прљавштине и смрада, хигијене је ипак било. Средњовековна медицина није занемаривала превенцију. Постојали су прописи о јавном здрављу који су налагали да градови увек имају чисту воду за пиће. Да би се сачувала равнотежа телесних течности или надокнадио неки дефицит повезан са годинама живота, примењивана је средњовековна дијететика (diaeta) знана и као regimen sanitatis, тј. здравствени режим. Обухватала је спавање, секс, исхрану, купање, емоције и шетње на отвореном. Начину спавања придавао се велики значај: препоручивало се спавање на боку у лежећем положају како би се спречиле паре створене током варења хране у желуцу да дођу до мозга и замагле мисли.
Да би се избегла тромост и гојазност витезова који су били део аристократије и зато ништа нису радили, спроводили су се посебни тренинзи намењени јачању и издржљивости тела и савлађивању вештина ратовања. Као што ватрогасци или полицајци данас тренирају у посебној опреми, тако су средњовековни витезови вежбали у својим оклопима, тешким око 20 килограма. Тежило се савршеном ускакању у седло коња, пењању уз мердевине само уз помоћ руку... И све то док је тело у оклопу. Од 1095. до 1272. године, због крсташких ратова, према Блиском истоку било је великих кретања војске на коњима и под ратном опремом. На бојном пољу у Малој Азији, као и у античко време, хируршко лечење се углавном бавило повредама главе, тела и екстремитета, јер су теже повреде наношене секирама, мачевима, копљима и стрелама. Било је много повреда главе јер су шлемови ушли у употребу почетком 16. века. Крв из рана које су крвариле заустављана је ужареним металним палицама, што је метод каутеризације. Анестезија је била заснована на великој количини алкохола коју би рањеник претходно попио. Посебну важност и углед имали су бербери који су вадили зубе, отварали вене и пуштали крв, те хирурзима помагали у одсецању делова удова. Али између ратова се развијала, иако споро, и хладна хирургија. У манускриптима из 12. века описане су и илустроване операције хемороида, полипа у носу, катаракте и простате, које се не разликују од описа и цртежа у сличним манускриптима датираним пет векова раније и исто толико касније. Међутим, кад би се у средњем веку десило нешто у телу што не би уз помоћ имунитета нестало само од себе, или му не би биле од помоћи разне траве и еликсири, чекао би се спас од више силе, која никад не би долазила. Ако би слепо црево под запаљењем напукло због притиска гноја, у стомаку би се развила сепса и смрт би била неизбежна, као што би се и данас десило под сличним околностима.
Ослањање на астрологију
Операције у унутрашњости тела, осим покушаја на простати, никад нису рађене, јер се до 1867. године није знало шта је антисепса. Из истог разлога слепо црево је први пут одстрањено из трбушне шупљине тек у касном 19. веку. Мора се рећи да је, поред астрономије, једино хирургија доживела напредак у средњем веку.
Да би разумела и предвидела болести, медицина је, као и све остало што се сматрало науком, тражила ослонац. То је била астрологија. Алманаси и календари за сваку наредну годину садржавали су разна локална предвиђања о жетви или лошем времену, често и о епидемијама. Пре и после велике епидемије куге у 14. веку понекад су се јављале болести које су свима утеривале страх у кости. Лепра, иако није била нарочито заразна, изазивала је изобличење лица и због тога друштвену стигматизацију, што је оболеле наводило у самоизолацију; вариола, тј. велике богиње, појавила се у Европи 1490. године као веома заразна и смртоносна болест, а први ју је описао Ал Рази, управник болнице у Багдаду; дизентерија, стомачна инфекција позната и под именом „крвава болест”, била је смртоносна. Када је куга, „црна смрт”, погодила Европу 1346. и трајала до 1353. године, лекари на Универзитету Париз VIII објашњавали су да је разлог пандемије узајамно приближавање Сатурна, Марса и Јупитера. Била су то тешка времена због болести које су косиле и уништавале све пред собом. Лекари су храбрили становништво, што је успевало уз молитве и мало алкохола. Тада су и проповедници настојали да досеткама, оговарањима и шалама потисну атмосферу страха и безнађа због куге, која је у Европи трајала седам година. Ова последња тачка објашњава зашто су лекари тражили од цркава да звона на њиховим торњевима не звоне за сваку смрт. Упркос свакодневном умирању од куге, Италијан Ђовани Бокачо написао је 1349. године Декамерон, алегоријску збирку од 100 ведрих новела које су колико велико уметничко дело толико и историјски документ о времену у коме је куга однела више од 50 милиона људи.
Иако мислимо да живимо у добу савршене науке, која се увелико ослања на вештачку интелигенцију, вероватно ће у столећу које је пред нама садашње стање науке бити сматрано недовољно зрелим. Има за то пуно разлога. Сетимо се ковида!
