Дигитални поредак и људске вредности

СОЦИОЛОГИЈА

Борис Јашовић

Недавно је вештачка интелигенција поручила научницима (парафразирам) да ће доћи до невоље уколико покушају да је искључе. Можда је прича пренадувана, а можда се Хал из Кјубрикове и Кларкове Одисеје већ појавиo у стварности. Како год било, поменута претња је попут инјекције која нам убризгава јаку дозу песимизма поводом читаве те трансхуманистичке идеје о превласти машина. Оптимисти нас, с друге стране, уверавају да нема места паници и црним мислима будући да вештачку интелигенцију контролишу људи. Рекао бих, међутим, да је невоља баш у томе и да је прави извор опасности по цивилизацију управо људски фактор, који је и створио натпросечно интелигентну машину не схватајући до краја њене потенцијале, нарочито оне који се крећу у правцу тамне стране могућег. Јер ако је вештачка интелигенција, попут Гетеовог човечуљка, плод савеза између људског ума и мефистофеловске намере, а чини се да јесте, онда свашта можемо очекивати у блиској будућности, укључујући и судбину Замјатиновог Де-503.

Ово, међутим, није дистопијски текст о рату између људи и машина који је опеван у једној овдашњој популарној песми, већ је текст о гвозденој пети, али не о оној о којој је писао Џек Лондон у истоименом роману, већ о данашњој глобалистичкој, ауторитарној која се (притискајући нас), представља као ауторитативна и добронамерна. Ипак, између ауторитативног и ауторитарног постоје крупне разлике. Власт која грађане третира као равноправне чланове заједнице, која ради у њиховом интересу, полаже им рачуне за своје поступке и заснива се на рационалном поштовању закона (и духа закона) јесте демократска – ауторитативна власт. Власт која прави поделе у народу, која ради у властитом интересу, не одговара грађанима за своје поступке и поставља се изнад закона јесте недемократска – ауторитарна власт. Поверујемо ли за тренутак властитим очима (што није тако лако у данашњем времену), схватићемо да се оваква ауторитарна и недемократска власт образује, боље рећи – централизује, првенствено на планетарном нивоу. Ипак, притиска нас тек толико да под њеним „нежним“ притиском неометано наставимо да „уживамо“ у илузији да притисак који осећамо постоји искључиво ради нас самих и нашег добра. У то нас убеђују.

Роботизација и демократско друштво

Слично је и са контролисањем наших живота и начинима управљања њима, који се такође могу довести у везу с притиском гвоздене пете. Поручују нам да бисмо се, да нема таквог ауторитарног „штимунга”, осећали небезбедно. А да ли бисмо? Или нас у то убеђују они који су плаћени да убеђују? Зато право питање гласи: Да ли смо тренутно небезбеднији ми или нечији капитал и инвестиције? Ко контролише контролоре и гвоздену пету која нас притиска „за наше добро”? На крају крајева, о каквом се ту ауторитету ради? Ауторитет подразумева друштвени однос у коме појединац, група, организација или установа поседују углед заснован на поверењу које им се поклања. Такво поверење може бити засновано на искуству комуникације са ауторитетом, али и базирано на аутономији самог ауторитета. Шта, међутим, ако је ауторитет (пре свега онај глобални) безличан? Или шта уколико је искуство комуникације са ауторитетом (на локалном нивоу) изузетно лоше, док је сам ауторитет лишен аутономије? Да ли се тада може говорити о несувереном систему у којем превладавају ауторитарни односи и обрасци понашања и деловања? И да ли иза ауторитарних односа стоје ауторитарни појединци који неретко функционишу механички, попут робота?

Роботизација човека, као што је давних дана приметио социолог Рајт Милс, не представља само проблем појединца већ и проблем људских вредности, што нас у крајњој инстанци води проблему демократског друштва – и као чињенице, и као идеала. Наиме, под притиском гвоздене пете, којом управљају медиокритети чија осредњост, након што се докопају моћи, испливава на површину попут талога са дна сеоске баре (глобалносеоске, да будем прецизнији), друштвима се, попут заразе, шири медиокритетство које прераста у озбиљан структурни проблем.

Замислимо за тренутак пету од гвожђа која притиска површину залеђеног језера и лед који под притиском пуца, што из птичије перспективе изгледа као да се танке линије из епицентра шире у различитим правцима образујући нешто налик цртежу паукове мреже. Такав је отприлике (социолошком маштом предочен), кроки структуре која симболизује савремени дигитални поредак који на разним тачкама, нивоима и чвориштима, опслужују медиокритети неретко лишени сопственог Ја. Не, није искључиво у питању негативна селекција кадрова науштрб идеала општег добра заједнице, премда таква селекција игра битну улогу у свеопштем суноврату. Још је Хана Арент, промишљајући о злочинима Адолфа Ајхмана - битног шрафа у механизму нацистичког режима, запазила да су управо обични људи, медиокритети без сопственог Ја, у огромној мери заслужни за опстајање и функционисање зла! Неки од њих то раде свесно, извршавајући наредбе претпостављених, у чему виде израз професионализма и дужности, други пак то чине несвесно или рационализујући сопствене поступке, трећи из слепе вере у исправност властитих поступака. Реч је о односу узајамног „храњења“ медиокритетством, који почива на принципу повратне спреге и који, познато нам је то из прошлости, може водити застрашујућим исходима. 

Питање слободе

Замислимо сада људе без сопственог Ја који у овом тренутку преузимају команду над вештачком интелигенцијом која управља глобалним системима! Не питајући нас за мишљење (што јесте кључни проблем демократије), они уцртавају правце развоја, трасирају путеве „напретка”, пројектују ризичне „пречице”  не би ли скратили растојање између садашњости и будућности (сутра већ данас!), што је апсурд који превазилази и онај камијевски. У организационом смислу, међутим, ту нема ничег спорног, напротив, реч је о питању које се тиче механизма одлучивања који се прихвата као природна нужност – каткада као лепо време, каткада као непогода, али редовно као нешто на шта не можемо утицати. И то је озбиљан проблем који се тиче демократије која управо подстиче људе да активно учествују у одлучивању и контролишу оне који у њихово име доносе одлуке. На крају крајева, то је и питање слободе. Питање које ће нас, уколико покушамо да на њега одговоримо, суочити са два крупна проблема услед којих се слобода данас и налази ту где јесте – испод гвоздене пете! Први проблем је што данашњи управљачи трендовима, и нашим животима, жртвују сопствену и туђу (нашу) слободу на олтару ефикасности, потврђујући тиме надмоћ своје медиокритетске природе, будући да човек није човек без слободе и губи се служењем апстракцијама по цену властитог Ја. Други, можда већи проблем је што у већини случајева људи данас не желе да буду слободни! Или нису вољни, или нису у стању да, као што је приметио Рајт Милс, стекну разум који је услов за практиковање слободе. Зато је улога мислећег човека данас – Милс би додао улога социолога – да непрестано указује на вредности слободе и разума који су неопходни за дероботизацију људи и уклањање гвоздене пете која их притиска и тлачи.