Пра­зни­на

– Ко ће да му др­жи го­вор? – је­два чуј­ним гла­сом пи­тао је ма­јор. Сте­за­ло га је у гру­ди­ма, а за­це­ље­не ра­не га свр­бе­ле. Ње­го­ва ви­со­ка фи­гу­ра по­ви­ја­ла се на оба­ли, као да ће па­сти у мо­ре. Го­во­рио је окре­нут вој­ни­ци­ма, а сит­не ка­пљи­це во­де зу­ја­ле су му око гла­ве као пче­ле. Вој­ни­ци су пра­зно зу­ри­ли у мр­тво те­ло ка­пла­ра Та­на­си­ја Пе­ши­ћа.

– Зар је он умро? Па шта ће­мо он­да ми? – ва­ља­ле су се бле­де ми­сли ни­ском, мр­ша­вом и кри­во­но­гом, бу­ља­вом Жи­ва­ну.

Ни­ко се ни­је ми­цао. Ма­јор је ту­роб­но ћу­тао. По­глед му је био при­ко­ван за ча­мац, ко­јим је тре­ба­ло да се на остр­во Ви­до пре­ба­ци те­ло Та­на­си­ја Пе­ши­ћа из Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка Мо­рав­ске ди­ви­зи­је пр­вог по­зи­ва. По на­ред­би кра­ља Алек­сан­дра лич­но. Ка­да су му ре­кли да је умро ка­плар, краљ је ско­ро за­не­мео. Ни­је имао сна­ге да до­ђе и по­след­њи пут га ис­пра­ти. На оба­лу су до­шли са­мо вој­ни­ци ко­ји су још од ок­то­бра 1912. де­ли­ли рат­не му­ке са овим ка­пла­ром. Они ко­ји су зна­ли да је сва­ко од њих мо­гао да ле­жи ова­ко у пр­ља­вом и мо­кром чам­цу, по­кри­вен по­це­па­ном, на­го­ре­лом тка­ни­ном ко­ја је не­ка­да би­ла срп­ска за­ста­ва.

– Пих! Да ова­квом ју­на­ку не­ма ко да ка­же реч – за­чу се ду­бок глас из гру­пе. Сви се окре­ну­ше пре­ма круп­ном вој­ни­ку. Раз­ба­ру­ше­не ко­се, ста­јао је на­сло­њен на ду­га­чак штап. Због ње­го­ве на­ра­ви пла­ши­ли су га се не са­мо вој­ни­ци већ и офи­ци­ри. Зна­ли су да је је­дан од нај­о­па­сни­јих љу­ди ко­је су упо­зна­ли.  

– Ућу­ти, Дра­го­ви­ћу – чуо се глас ома­ле­ног поп Лу­ке – мо­жда ме­ђу њи­ма не­ма го­вор­ни­ка, али има ју­на­ка! Ве­ћих од те­бе. Док је го­во­рио, тре­сла му се про­ре­ђе­на, бе­ла бра­да.

– Бра­ћо! Је ли има не­ког да је знао чо­ве­ка са ве­ћим ср­цем од Та­на­си­ја? Ко вам је на­ба­вљао хлеб пре­ко оне пу­сте и за­ле­ђе­не Ал­ба­ни­је, до­вла­чио во­ло­ве, ишао пр­ви? Да ни­си ти, Дра­го­ви­ћу? Дра­го­вић спу­сти по­глед. – Не, ишао је Та­на­си­је! – од­јек­ну глас поп Лу­ке – Ко је шти­тио и пра­тио кра­ља, но­сио мо­шти Св. Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног?

Поп Лу­ка са гр­чем на ли­цу по­че опе­ло. Вој­ни­ци су пла­ка­ли као де­ца. Жи­ван га је во­лео ви­ше од ро­ђе­ног оца. Слу­шао га је без по­го­во­ра. Мо­жда га је то и спа­си­ло на пу­ту до Кр­фа. Знао је да ни­је чо­век за рат, жму­рио је док пу­ца. Са­да, док је гле­дао ње­го­во бе­жи­вот­но те­ло, Жи­ван је знао да је из­гу­бљен.

– Ка­ко ћу да­ље сам, мај­ко ми­ла? – до­шло му да се ба­ци у мор­ске та­ла­се. Кра­јич­ком ока ви­де ка­ко не­ко већ при­ла­зи чам­цу и пре­па­де се. Али пре­по­зна Дра­го­ви­ћа ка­ко сво­је две ме­да­ље Оби­ли­ћа ста­вља на гру­ди ка­пла­ра Та­на­си­ја.

– Опро­сти му сва са­гре­ше­ни­ја, вољ­на и не­вољ­на, учи­ње­на реч­ју, де­лом и ми­шљу и да­руј му по­кој ду­ше... – гу­био се дрх­та­ви глас поп Лу­ке у шу­му та­ла­са. Мо­ре по­че да уда­ра о ка­ме­ње на оба­ли. Слич­но по­ди­вља­лој, про­бу­ђе­ној не­ма­ни, ко­ја тра­жи те­ло Та­на­си­ја Пе­ши­ћа, се­ља­ка из ср­ца Су­ве пла­ни­не, што је пр­ви пут у жи­во­ту угле­дао мо­ре ка­да је пре­шао за­ле­ђе­ну Ал­ба­ни­ју.

– Ко­ли­ко сам их са­мо са­хра­нио у ово во­де­но пла­вет­ни­ло – но­ва ми­сао га вра­ти у ствар­ност.

– Је­смо усред ове ле­по­те од при­ро­де, али у ду­ша­ма сви осе­ћа­мо пу­стош. Та­мо где иде ча­мац, та­мо је про­ва­ли­ја смр­ти, бес­крај­на пра­зни­на у ко­ју ба­ца­ју нај­бо­ље Ср­бе по­пут Та­на­си­ја –по­че да пе­ва. – Вјеч­на­ја па­мјат...

Жи­ва­ну по­че­ше да се ро­је ми­сли о Та­на­си­ју. На­је­жи се ка­да се се­ти шта је ра­дио по мра­зу пре­ко ди­вље ал­бан­ске зе­мље. На сва­ких не­ко­ли­ко ми­ну­та, по­не­ки вој­ник са­мо би се сру­шио. Ни­ко ни­је обра­ћао па­жњу на то. Ни­ко ни­шта ни­је ни ми­слио. Но­ге су им са­ме ишле. Ни­су ни зна­ли ку­да. Са­свим слу­чај­но от­кри­ли су да не­ко пу­ца на њих. Та­на­си­је, она­ко кра­кат, ско­чио је у снег, ван пр­ти­не.. Чи­ни­ло се да га­зи по сне­гу као по по­вр­ши­ни во­де, да му но­ге не упа­да­ју у ду­бо­ку бе­ли­ну. Иза ве­ли­ке сте­не чу­ча­ли су Ар­на­у­ти. Пу­ца­ли су на вој­ску и ка­сни­је пљач­ка­ли. Та­на­си­је је као ко­бац уле­тео ме­ђу њих. Пр­вог је кур­шу­мом по­го­дио у че­ло, у дру­гог је не­ми­ло­срд­но сју­рио ба­јо­нет, а тре­ћи је ди­гао ру­ке са из­ра­зом ужа­са. Та­на­си­је му је хлад­но про­бу­шио сто­мак. Оста­вио га је по­лу­мр­твог да се уви­ја као ра­ње­на зми­ја. Да га про­на­ђу ње­го­ви и раз­ми­сле да ли ће и да­ље из за­се­да на­па­да­ти срп­ске ко­ло­не.*

Ка­да су пр­ви пут из­би­ли на мо­ре, ви­дев­ши ово­ли­ку во­ду, пла­нин­ци су за­не­ме­ли. Он је из­бе­га­вао да се при­бли­жи, че­као је ка­пла­ра. По­сле је са­знао да је Та­на­си­ју, Дра­го­ви­ћу и још не­ко­ли­ци­ни краљ Алек­сан­дар на­ре­дио да се вра­те и про­ба­ју да по­мог­ну они­ма ко­ји­ма је по­моћ би­ла нео­п­ход­на. Та­ко је Та­на­си­је ви­ше пу­та пре­шао Ал­ба­ни­ју. Жи­ван је ду­го се­део ви­со­ко из­над оба­ле мо­ра, из­гу­бив­ши на­ду да ће га по­но­во ви­де­ти, ка­да се он по­ја­вио.

– Ка­ко си, Жи­во, је ли мо­жеш? Ај­де, ај­де, мо­раш, че­ка­ју те тво­ји у се­лу, не смеш да се пре­даш ка­да је про­шло нај­го­ре – по­на­вљао је. Био је на­сме­јан, бла­гог, деч­јег из­ра­за ли­ца. На ње­го­вој уни­фор­ми Жи­ван је при­ме­тио остат­ке смр­зну­те кр­ви.

Ве­ли­ки та­лас вра­ти Жи­ва­на у ствар­ност. Ка­пљи­це сла­не во­де ис­пр­ска­ше га и он се тр­же. По­ку­ша­вао је да про­дре у ду­би­ну пла­вет­ни­ла.

– Да ли ће ово би­ти гроб Та­на­си­ја? По­је­шће га ри­бе. Да ли је мо­гао да са­ња ка­ко ће за­вр­ши­ти, да­ле­ко од свог до­ма, се­ла, пла­ни­не? Је­ди­на же­ља би­ла му је да се вра­ти ку­ћи. Код сво­је же­не и де­це. Код сво­јих ова­ца. И шта је до­жи­вео – Жи­ва­ну око за­и­гра и по­че да се тре­се.

– Ко нас је до­вео у овај па­као? Ко је од Та­на­си­ја ство­рио пра­зни­ну? Не, Бог си­гур­но не по­сто­ји чим је ово до­зво­лио. Или нас је на­пу­стио, окре­нуо гла­ву од глу­пог на­ро­да и пу­стио да се му­чи­мо као ри­ба ба­че­на у тра­ву. На кра­ју ће­мо сви за­вр­ши­ти као Та­на­си­је, по­је­шће нас ова не­за­си­та во­да – ми­слио је. Остао је ме­ђу по­след­њи­ма на оба­ли. Од­јед­ном, учи­ни му се као да се ма­јор ис­пред ње­га сру­ши. Та­ман да по­ђе на­пред, ка­да ви­де да је овај са­мо сео на ка­мен. Пу­шио је и не­пре­кид­но по­сма­трао ча­мац ко­ји се уда­ља­вао. По­ста­јао је са­мо тач­ка у да­љи­ни. Ма­јор је зу­рио у то цр­ни­ло што се гу­би­ло на хо­ри­зон­ту.

– Шта сам све пре­жи­вео са овим Та­на­си­јем? – ми­слио је ма­јор.

– Да имам др­жа­ву, дао бих му је на чу­ва­ње. И да ко­јим слу­ча­јем по­бе­ди­мо у овом ра­ту, ка­ква ће нам то по­бе­да би­ти без ова­квих као што је он? Ка­ко смо дов­де до­спе­ли? Ко­ли­ко крат­ку па­мет тре­ба има­ти, па уни­шти­ти ова­ко здрав на­род? – ма­јор као да се бу­дио из те­шког сна. Ни­је имао сна­ге да се по­ме­ри. Уоп­ште ни­је био све­стан ко­ли­ко је ту остао, ка­да угле­да пра­зан ча­мац ка­ко се вра­ћа са остр­ва Ви­до. Окре­ну се у стра­ну и угле­да но­ве по­ре­ђа­не ле­ше­ве сво­јих вој­ни­ка. Ни сам не зна­ју­ћи за­што, из­ва­ди ре­вол­вер и па­жљи­во по­гле­да у там­ну цев. И та­мо се ви­де­ла зја­пе­ћа, бе­сми­сле­на пра­зни­на.