И хекла и обнавља намештај

Рестаурирањем комадног намештаја се бави више од 20 година, а плетењем одмалена. Све је научила успут, од добрих људи који су са њом поделили вештине, али „кључ је у вољи да нешто урадите, питате и научите”, каже Маријана Меденица.

До ње смо дошли трагом недавне изложбе рукотворина и уметничких слика.

„Плетењу и штрикању ме је научила моја баба Војка, која је била врло креативна. Нисам имала више од пет, шест година када ми је дала прве игле и хеклицу. Тада сам штрикала хаљинице за лутке и грејаче за старију сестру. С обзиром на то да она обожава ручно рађене комаде, последњих година за њу хеклам и плетем огртаче, кардигане, шалове и рукавице у бохо стилу. Неке класично плетем или штрикам, а неке исхеклам, прво део по део, а онда састављам док не направим оно што желим”, рекла је још на изложби док је с публиком облачила хеклане огртаче.

Намештај за бацање проналази испред кућа, на отпадима, у разним колекцијама старих ствари. Добро га, каже, ишмиргла и прави од старог нови.

„Изазов ми је када је тај намештај готово отписан и када сви одустану, ја видим потенцијал и имам идеју како да га обновим и удахнем му нови живот. Никада немам ниједну сумњу у вези с тим да ли ће то бити изводљиво. Ишмирглам електричном брусилицом или чешће ручно шмирглом дрвене делове, заштитим их премазом за дрво и онда углавном изаберем неке необичне, ведре и смеле, увек еколошке боје којима префарбам дрвенарију. Годинама идем у омиљену продавницу мебл штофова, у којој увек нађем изузетно квалитетан и врло упечатљив материјал од коjeг направим екстравагантне комбинације за намештај”, каже и додаје:

„Не промишљам много, не анализирам, већ пратим идеју која ми се у тренутку јави, као и у свему што радим, и настављам тим током до финалног производа. Тако сам спасила много дивног, старог намештаја који и даље служи и има своју и практичну и естетску функцију. Двосед који сам приказала на изложби је део колекције чувеног италијанског дизајнера Филипа Селве, био је предвиђен за бацање. Била сам упорна да га рестаурирам и сада је изнова бљеснуо.”

Табуреи који су запажени на изложби стари су више од 60 година:

„Били су оштећени и суморни, али уз нов мебл и боју сада сијају. Фотеља и столичица у меблу са мотивима мексичке сликарке Фриде Кало су класичне полустилске столице које су киснуле на једној тераси. Парче материјала за њу сам сасвим ненадано пронашла на Каленић пијаци.”

„Ни за штрикање, као ни за рестаурирање и сликање не обраћам пажњу на време које ми је потребно да нешто завршим, нити примећујем да тече, ни то да ли је дан или ноћ. Просто ме све то понесе и уживам у томе колико год ми друге обавезе дозволе. Оно што ми је јако важно јесте да у свему материјали буду квалитетни и еколошки практични”, како нам је одлучно објаснила.