I hekla i obnavlja nameštaj

Restauriranjem komadnog nameštaja se bavi više od 20 godina, a pletenjem odmalena. Sve je naučila usput, od dobrih ljudi koji su sa njom podelili veštine, ali „ključ je u volji da nešto uradite, pitate i naučite”, kaže Marijana Medenica.

Do nje smo došli tragom nedavne izložbe rukotvorina i umetničkih slika.

„Pletenju i štrikanju me je naučila moja baba Vojka, koja je bila vrlo kreativna. Nisam imala više od pet, šest godina kada mi je dala prve igle i heklicu. Tada sam štrikala haljinice za lutke i grejače za stariju sestru. S obzirom na to da ona obožava ručno rađene komade, poslednjih godina za nju heklam i pletem ogrtače, kardigane, šalove i rukavice u boho stilu. Neke klasično pletem ili štrikam, a neke isheklam, prvo deo po deo, a onda sastavljam dok ne napravim ono što želim”, rekla je još na izložbi dok je s publikom oblačila heklane ogrtače.

Nameštaj za bacanje pronalazi ispred kuća, na otpadima, u raznim kolekcijama starih stvari. Dobro ga, kaže, išmirgla i pravi od starog novi.

„Izazov mi je kada je taj nameštaj gotovo otpisan i kada svi odustanu, ja vidim potencijal i imam ideju kako da ga obnovim i udahnem mu novi život. Nikada nemam nijednu sumnju u vezi s tim da li će to biti izvodljivo. Išmirglam električnom brusilicom ili češće ručno šmirglom drvene delove, zaštitim ih premazom za drvo i onda uglavnom izaberem neke neobične, vedre i smele, uvek ekološke boje kojima prefarbam drvenariju. Godinama idem u omiljenu prodavnicu mebl štofova, u kojoj uvek nađem izuzetno kvalitetan i vrlo upečatljiv materijal od kojeg napravim ekstravagantne kombinacije za nameštaj”, kaže i dodaje:

„Ne promišljam mnogo, ne analiziram, već pratim ideju koja mi se u trenutku javi, kao i u svemu što radim, i nastavljam tim tokom do finalnog proizvoda. Tako sam spasila mnogo divnog, starog nameštaja koji i dalje služi i ima svoju i praktičnu i estetsku funkciju. Dvosed koji sam prikazala na izložbi je deo kolekcije čuvenog italijanskog dizajnera Filipa Selve, bio je predviđen za bacanje. Bila sam uporna da ga restauriram i sada je iznova bljesnuo.”

Taburei koji su zapaženi na izložbi stari su više od 60 godina:

„Bili su oštećeni i sumorni, ali uz nov mebl i boju sada sijaju. Fotelja i stoličica u meblu sa motivima meksičke slikarke Fride Kalo su klasične polustilske stolice koje su kisnule na jednoj terasi. Parče materijala za nju sam sasvim nenadano pronašla na Kalenić pijaci.”

„Ni za štrikanje, kao ni za restauriranje i slikanje ne obraćam pažnju na vreme koje mi je potrebno da nešto završim, niti primećujem da teče, ni to da li je dan ili noć. Prosto me sve to ponese i uživam u tome koliko god mi druge obaveze dozvole. Ono što mi je jako važno jeste da u svemu materijali budu kvalitetni i ekološki praktični”, kako nam je odlučno objasnila.