Приче о Кини

Спој земаљског и небеског, вечног и пролазног са страственом лепотом уздигнутом у више димензија постојања – инспирација је изложбе текстова и цртежа „Приче о Кини” књижевнице Душице Милановић Марике. Серију цртежа „Тиховање вечности у парковима Шангаја” у Кући Ђуре Јакшића представила је уз серију фотографија „Светлопис из Кине” Марка Ступара, ликовног уметника.

Цртежи и текстови инспирисани су њеним путовањима у ову далеку земљу. Обишла је Шангај, Хонгконг, Шен Жен: „Оно што ме је подстакло на ове радове и изложбу јесте збир свих тих утисака. Нарочита инспирација су фасцинантни паркови Шангаја у којима сам почела да цртам, покушавајући да проникнем у кинеску мудрост, али и традицију”, рекла је за „Магазин”.

Ова изложба део је истоименог пројекта „Приче о Кини”, који је Марика започела 2024. Део пројекта је, објаснила нам је, и хаљина коју је обукла за отварање изложбе и коју је лично креирала.

„Хаљина је спој кинеске и српске традиције. Инспирисале су ме струкиране одоре из династије Хан, али сам је креирала уз ’корњача вез’ на појасу – вез с пиротског ћилима, уз руже и чипке с мотивима из Србије.”

Хаљину је представила отварајући изложбу уз староградску песму чланица ансамбла „Растислав Благојевић и Гледанице”, које су увек у традиционалним одорама.

О фотографијама Ступара рекла је: „Искусним оком сликара ’урамио’ је фото-призоре. Осим монументалних грађевина које ’плешу’, на фотографијама су и различити пејзажи земље Далеког истока. Марко живи и ради у Кини, заједно смо мој лирски текст о инспирацији изложбе превели на енглeски и кинески. Стигло нам је писмо подршке из Амбасаде Кине у Београду”, прича наша саговорница.

О значају изложбе за сарадњу двеју земаља на отварању је говорио генерални секретар Културно-просветне заједнице Живорад Ајдачић, истакавши да она представља миленијумима баштињену културу ове нама „простором далеке, али пријатељске и блиске земље”.

Душица Милановић ауторка је више од 10 књига, од којих су три писане на пиротском дијалекту – карактеристичном за подручје на ком је расла. Након што је дипломирала на Катедри за српски језик и књижевност Филолошког факултета, 2005. године ушла је у књижевност под псеудонимом Стевана Сремац. Њене књиге превођене су на стране језике, а роман „Зона Замфирова – Шта је било после” је и екранизован. Објављивала је дела и у Русији и превела три књиге са руског језика.

Марко Ступар је добитник многих ликовних признања у земљи и иностранству. Професор је ликовне уметности у Шангају и образовани музичар. Свира неколико инструмената, игра салсу и говори кинески, а у Шен Жену је био и члан позоришне трупе. Имао је изложбе у Србији, Русији и Кини.