„Паралелни свет”

Пето издање колективне изложбе уметничких радова на тему „Паралелни свет” може да се погледа до краја септембра у Зетској улици, код Скадарлије, у галерији клуба „Бети Форд”. Изложба је пројекат дипломиране графичарке Ане Мариновић, у организацији Удружења „Креативна фабрика”.

Како она за „Магазин” каже, део је трилогије коју поред „Паралелног света” чине још изложбе „Црно-бели свет” и „Свет у боји”. На изложби су представљени радови 72 аутора из земље и региона, додаје. „Обухваћене су различите технике ликовних и примењених уметности, укључујући цртеж, слику, акварел и графику, али и данас популарну фотографију, често и колаж, дигиталне радове, мозаик и скулптуру”, каже организаторка изложбе.

Немања Јеврић, студент филмске режије, одлучио је да на овој изложби учествује, сматрајући да је ликовна уметност блиска филмској: „Ту љубав – сликање – пронашао сам на факултету на предмету историја уметности. Још као мали сам волео да стварам рукама. Временом, пошто ме непрекидно привлачи визуелна уметност, та љубав ме је довела до ове изложбе.”

„Паралелни свет”, по њему, може да се посматра из више углова. За њега је то један психолошки аспект и егзистенцијални начин живота између онога што живимо сада у датом тренутку и метафизичког стања које кроз симболе, унутрашња стања и доживљаје можемо да осетимо и опишемо. „Моја слика ’Кругови сећања’ представља унутрашње стање кроз само време које живимо, има доста метафора попут спирала и бави се унутрашњим сећањима на доживљаје. Сећање није увек исто, није се увек нешто исто ни десило – сам чин асоцирања на исту ситуацију која се догодила мења оно што смо доживели”, рекао је на изложби окупљеном друштву својих колега студената.

Сара Марковић привукла је пажњу својом фотографски реалистичном сликом „Свет лептира”. Свеже дипломирани је мастер уметник са Факултета примењених уметности. Наиме, мастер студије примењеног сликарства завршила је прошле године. Определила се за правац који назива „фигуративни, ренесансни и романтичарски реализам, помешан и са импресионизмом у погледу упечатљивих боја”: „Хтела сам да докажем да се маштовити свет који расте, и развија.”

Сликарством се бави од десете године и завршила је пре студија средњу школу „Техноaрт” у Београду. Имала је две запажене самосталне изложбе: у ДОБ-у „Симфонија стварања” и у СКЦ-у „Увод у хармонију”.

Витомир Миленковски, велики љубитељ сликарства, почео је интензивно да слика уз животну девизу „Никад није касно”. Његова слика представља енигму, каже: „Слика је настала спонтано, не са унапред осмишљеном темом. Често боје мешам на другом платну, а од онога што остане покушавам да направим слику. Тако настају непланирана дела.”

Иначе, радио је као занатлија металске струке и одувек је у себи имао љубав према стварању, како прича. Из хобија којим је у пензионерским данима хтео да испуни неостварену жељу из младих дана настала је његова свакодневица са сликарством, током које је упознао велики број квалитетних академских сликара. Поред њих је у дружењу и учио и, ето, почео да учествује и на изложбама.

„Ништа посебно и ништа намерно. Чиста љубав”, поручује.

Од карикатуристе до сликара

Познати илустратор Југослав Влаховић, који је био гост на изложби, сетио се у нашем разговору карикатуристе Иве Кушанића: „Чим је завршио Академију ликовних уметности, почео је да се бави новинском карикатуром и цео радни век је радио у ’Политици’ као бриљантан карикатуриста. Кад се пензионисао, наставио је где је стао после академије и урадио 65 слика у уљу.”