(Не)култура псовања

Постоји веровање да су Срби највећи светски псовачи и да за њима долазе Руси и Мађари. Истина, ово је тешко проверљиво, али свакако да устаљена уверења носе и неку трунку истине. Псовка наша насушна усталила се у свакодневном говору, али не само у говору. Срећемо је и у литератури, на филму, серијама, на друштвеним мрежама, у жутој штампи. Ето, рецимо, познати филм Жике Митровића Марш на Дрину завршава се једном горком псовком коју капетан Кирило Радовановић, у тумачењу Љубе Тадића, упућује Дрини.

За Русе су карактеристичне такозване „мат” псовке. То је посебан  систем вулгарних речи који се из истог корена маштовино комбинују. Истина и код њих постоје кратке обичне псовачке речи. У царској Русији и у време социјализма „мат” псовке су биле законом забрањене а и данас се код титловања филмова посебно обележавају. Мађарске псовке су сликовите и односе се на религију, клетве и животиње и у њима има мање сексуалне експлицитности. Каталог мађарских псовки, у односу на руски, је видно скромнији. За српске псовке се може рећи да су веома креативне и често много дуже, у њима се чешће спомиње породица са наглашеном сексуалном димензијом, а веома чести су примери богохуљења са спомињанњем цркве, црквених симбола и светитеља. Поређење са животињама у комбинацији са устаљеном псовком  је нешто ређе.

Зашто се псује, ко псује, кога псује и у каквим приликама псује? Професор Недељко Богдановић у предговору своје књиге И ја теби каже: „Псовка је средство вербалног обрачуна с нападом који је увек макар за нијансу јачи од изазова. Имплицитно или експлицитно псовка садржи опсцену реч, што је чини срамотном. Функционално, својом опсценошћу упућеној псованој страни псовка треба да повреди морални интегритет јединке. [...] Стварност псовке је абнормални имагинарни сексуални чин, неостварив у нормалном животу и опсцени квалитет псовке пропорционалан је абнормалности сексуалног чина који се псовком формулише.”

Псовка је говорна творевина и говорни феномен, она својом фразеологијом заузима уочљиво место у људској комуникацији. Она се зато може посматрати као психолошки, социолошки, језички, стилски и реторички феномен. Исто тако псовка се може посматрати у синхронијској и дијахронијској равни, као и свака друга језичка појава. Код неких народа, као што су Црногорци и Албанци, постојала су табуисана сродства која се у псовкама нису смела помињати. Могао се псовати отац, брат, тетка, али никако мајка и сестра. У случају упућивaња такве псовке могла је и крв да падне.

По мишљењу професора Богдановића, псовке се могу поделити на праве псовке, псовке претње, псовке узречице, псовке изразе, пословице, шаљиве псовке и еротски двосмислене псовке. Из овога свакако произилази да је псовка веома присутна у нашој говорној пракси, да је више користи мушка популација, ређе жене, а све више омладина. Исто тако треба истаћи да је присутнија у руралним срединама и у мање образованој популацији. У којој мери је заиста заступљена потврђује нам и лесковачки песник Власта Ценић у песми Пцовало:

„Кад мој деда

Почне пцује

Тој је да се записује

Ће ти треба

Три писаљке

Док дођеш до триста мајке”

Најекстремнији пример употребе псовки налазимо у једном војничком говору. Реч је о говору капетана Луке Ђурашковића који је одржан маја 1940. године негде у близини Трста, а циљ говора је био храбрење војника југословенске војске који су се борили против Мусолинијевих фашиста. Тај невелики говор од једва 900 речи садржао је тачно 46 псовки. (Говор се чува у Архиву САНУ под бројем А36-119.) Капетан Ђурашковић је највише псовки упутио Италијанима, а потом Немцима, Енглезима, Чесима, Румунима, Хрватима, војницима, куварима па чак и Друштву народа.

У савременом говору најприсутније су псовке узречице и псовке поштапалице. Оне су изгубиле традиционално значење и нису упућене ником. То су оне псовке које готово и не примећујемо јер их говорник користи из навике, као што се користи поштапалица „овај”, „онај”, „овога” и „онога”. Као такве, оне су неприметно ушле и у савремену књижевност, нарочито у оним случајевима кад аутор, аутентичности ради, жели да прикаже атмосферу улице, војске, кафане или затвора. У савременој књижевности, нарочито у другој половини двадесетог века, узима маха експлицитна псовка урбаног простора. Псовке срећемо у Пекићевим романима Како упокојити вампира и Беснило, код Миодрага Булатовића у романима Херој на магарцу и Црвени петао лети према небу, код Драгослава Михаиловића у роману Кад су цветале тикве и код Светислава Басаре у Фами о бициклистима. Ипак, најекстремнији у коришћењу псовки „без филтера” био је Марко Видојковић у роману Канџе. Код Видојковића готово да нема стране на којој нису просуте бројне псовке. Видојковићеве псовке су оне које се могу чути на улици, у кафани или на политичким протестима. Оне су најближе оним псовкама из народа које имају читав каталог адреса, исто тако оне су блиске оним псовачким хиперболама и досеткама из народа. У извесној мери оне кореспондирају и са навијачким псовкама са трибина које се упућују судији или противничким играчима. Но, најбизарнија псовка коју налазимо у литератури није Видојковићева, већ једна из Ћосићевих Деоба. Текст је део приповедачеве рефлексије која ескалира у ерупцију псовки. „Бем ти смрт, смртино дете, смрт смртину, бем ти себе мртвог. Бем ти, бем ти, јао, бем ти Боже...”

У време социјалистичке Југославије кад је било законом забрањено псовати председника Тита и високе функционере, народни псовач се досетио и почео да псује извесног Чеду. Разуме се, сви су знали да је Чеда замена за Тита. Тако је народ том псовком давао одушка својој фрустрацији а да га нико због тога није могао оптужити.

Псовка се данас на друштвеним мрежама може прочитати без еуфемизама, али се исто тако скраћује због практичности, прикривања вулгарности, као врста аутоцензуре, али и због економисања текстом. Ево прегледа најчешћих скраћеница: јбт, јбга, п. м. с., крц, мтј, ук, у п. м. итд. Све нам указује да је псовка жива и да јој свако време даје свој облик и функцију. У односу на минуле векове, она је данас ослобођена моралних и обичајних стега.