Из ал­бу­ма се­ћа­ња дич­них офи­ци­ра

„По же­љи мог ува­же­ног ко­ман­дан­та 19. Пе­ша­диј­ског пу­ка До­бро­са­ва Ј. Ми­лен­ко­ви­ћа – ре­шио сам да пре­ма сво­јим спо­соб­но­сти­ма и се­ћа­њи­ма опи­шем лич­не до­жи­вља­је у Пр­вом свет­ском ра­ту, у ко­јем сам уче­ство­вао од пр­вог да­на као до­бро­во­љац. Ода­звао сам се же­љи ди­ви­зиј­ског ге­не­ра­ла иако је он о ме­ни већ имао по­дат­ке ко­ји су би­ли об­ја­вље­ни у јав­но­сти – у ли­сту „Пи­је­монт” и „Ви­дов­дан” и књи­га­ма „Ка­ко се Шу­ма­дин­ци бо­ре”, на­чи­ње 50-тих го­ди­на про­шлог ве­ка и не­ко­ли­ко го­ди­на пред смрт стра­ни­це се­ћа­ња Са­мо­ша­нин Вла­ди­мир М. Фи­јат, ко­ји је осо­би­то це­нио и во­лео умет­ност и свом се­лу оста­вио вред­ну ко­лек­ци­ју сли­ка и умет­нич­ких де­ла.

На са­мом кра­ју јед­ног кра­ка ју­жно­ба­нат­ске оп­шти­не Ко­ва­чи­ца ле­жи ма­ле­ни Са­мош, а у ње­му не­ве­ро­ват­на га­ле­ри­ја, ко­ја чу­ва и до­ку­мен­та, исто­риј­ску гра­ђу, фо­то­гра­фи­је, пи­са­ма… део оно­га што је овај ло­кал – па­три­о­та оста­вио се­лу у ко­јем је ро­ђен. Ту у ви­три­на­ма ле­жи и тек је­дан од три ор­де­на ко­ја је Фи­јат за­слу­жио то­ком че­тво­ро­го­ди­шњег ра­то­ва­ња, ње­го­ва Ал­бан­ска спо­ме­ни­ца… али и и вре­дан ал­бум фо­то­гра­фи­ја из Ве­ли­ког ра­та, ко­је је сам на­чи­нио…

Ме­ђу ко­ри­ца­ма – при­зо­ри ал­бан­ског кр­ша, љу­тих би­та­ка, а нај­ви­ше пор­тре­та рат­них дру­го­ва и ко­ман­ду­ју­ћих офи­ци­ра, ко­је пра­те пе­дант­но за­бе­ле­же­ни по­да­ци о сва­ком од њих. Ту су и по­жу­те­ле стра­ни­це ње­го­вих ме­мо­а­ра, ко­је овај тр­го­вач­ки пут­ник и ко­лек­ци­о­нар у ми­ру, а вој­ник у ра­ту за­по­чи­ње ре­чи­ма... „Сма­тра­ју­ћи за ду­жност и осо­би­ту част да нај­пре опи­шем сво­је ста­ре­ши­не у Пр­вом свет­ском ра­ту...”, па по­чет­не ре­до­ве се­ћа­ња по­све­ћу­је пр­вом ме­ђу њи­ма – упра­во ко­ман­дан­ту До­бро­са­ву Ј. Ми­лен­ко­ви­ћу, ко­ји је „као по­ја­ва у ре­до­ви­ма бо­ра­ца иза­зи­вао ус­хи­ће­ње, ве­се­лост и при­сност”.

„Те осо­би­не ули­ва­ле су код свих бо­ра­ца не­што ви­ше од по­ве­ре­ња. Та­кво ње­го­во др­жа­ње и оп­хо­ђе­ње са на­ма ли­чи­ло је на до­брог и ми­лог до­ма­ћи­на у кру­гу сво­је по­ро­ди­це. У хо­ду ла­ган, прав – ко­ме сам се ди­вио. Не же­лим и на­дам се да се ово не­ће схва­ти­ти са­мо као кон­вен­ци­о­нал­на уч­ти­вост, а нај­ма­ње као ла­ска­ње ка­да ка­жем да ко­ман­дант и да­нас још ак­тив­но и пре­да­но ра­ди на исто­ри­ји свог хе­рој­ског пу­ка”, пи­ше по­ло­ви­ном про­шлог ве­ка Фи­јат, док у на­став­ку да­је кра­так опис бив­шег ко­ман­дан­та ба­та­љо­на Во­ји­сла­ва Бум­ба­ши­ре­ви­ћа.

Ње­гов лик је­два се на­зи­ре на је­ди­ној са­чу­ва­ној фо­то­гра­фи­ји у Фи­ја­то­вом ал­бу­му, а аутор га опи­су­је као до­брог, мар­љи­вог и оми­ље­ног ста­ре­ши­ну ба­та­љо­на, ко­ји је био је­дан од нај­ја­чих по број­ном ста­њу у по­вла­че­њу пре­ко Ал­ба­ни­је све до Кр­фа и као чо­ве­ка ко­ји је „имао не­ку на­ро­чи­ту спо­соб­ност да све чу­је и ви­ди”.

„Па гла­ва на­ше че­те Жи­во­јин Са­вић, ка­сни­је упра­ви­тељ шко­ле код Са­бор­не цр­кве у Бе­о­гра­ду. Че­сто га и са­да ви­ђам. Као и пре че­тр­де­сет го­ди­на от­ме­на по­ја­ва, др­жа­ње мла­дић­ко и по­но­сно. Као офи­ци­ра се­ћам га се ре­пре­зен­та­тив­ног, угла­ђе­ног, уче­ног и ши­ро­ко­гру­дог, а ту је и Љу­ба Пе­тро­вић, та­ко­ђе јед­но вре­ме ко­ман­дант че­те – на­род­ни чо­век, дру­же­љу­бив, нео­бич­не ме­мо­ри­је – пра­ви људ­ски лек­си­кон… Мо­је ста­ре­ши­не су ме за учи­ње­не под­ви­ге у бор­би про­тив не­при­ја­те­ља на­гра­ди­ле од­ли­ко­ва­њи­ма, а ја ми­слим да смо сви би­ли пра­ви хе­ро­ји, јер и онај из бли­же по­за­ди­не био је та­ко­ђе му­че­ник”, за­вр­ша­ва ову ми­ни­ја­ту­ру из Ве­ли­ког ра­та Са­мо­ша­нин Вла­ди­мир М. Фи­јат.