Терет туђе патње
У Србији, хиљаде људи свакодневно брину о старим, болесним и немоћним у установама, али и у својим домовима. Њихова пожртвованост је племенита, али често невидљива: без подршке, без паузе, без признатог статуса
„Прво ставите маску себи, па онда детету.” Савет из авионских упутстава постаје метафора за неговање: без бриге о себи, нема ни снаге за друге. А у Србији, неговатељи — формални и неформални — често остају без „маске”, без подршке, без система који их штити.
Запослене у установама дуготрајне неге, као и чланове породице на које се сручио терет бриге о старима, болеснима или немоћнима, сустиже замор саосећања и секундарна трауматизација. То је закључак конференције за новинаре поводом објављивања резултата истраживања о менталном здрављу неговатеља, које су током 2024. године спровели Црвени крст Србије и Комора социјалне заштите.
Подаци су забрињавајући: око 25 одсто испитаника показује знаке умерене до благе депресије, а седам одсто тешке депресије. У земљи у којој је сваки пети становник старији од 65 година, а број становника опада, питање неге постаје кључно. Шта се по том питању предузима? Скоро ништа. Већ сада нема довољно неговатеља — препотерећени су, недовољно плаћени, а често и неквалификовани.
Невидљиви, али незаменљиви
Захваљујући напретку медицине, људи живе дуже. Али више од четвртине старијих од 65 година оцењује своју виталност као лошу или врло лошу. Готово половина има проблеме са ходањем, 40,7 одсто са видом, а 45,9 одсто са слухом. Потреба за негом расте, формалном и неформалном.
Формалну негу у мањој мери пружају професионалци, док у већини случајева бригу о старим преузимају чланови породице. Али све је мање „руку које негују”. Породица као важан стуб неге у савременом друштву доживљава промену у структури и величини: каснији улазак у брак, мањи број деце, самохрано родитељство, живот без деце, миграције. Како подсећа Наташа Тодоровић из Црвеног крста Србије, наше геранто-домаћице у све већем броју одлазе из земље, за бољом платом.
Брига о старима је глобални тренд, али и маргинализована тема. О радницима који брину о нашим родитељима говоримо тек када се сами нађемо у проблему.
– Ви не знате колико људи зове и тражи помоћ - које нема, јер нисмо као друштво препознали да су неговатељи есенцијални радници. Ово није маргинална тема. Треба да отворимо очи – истиче Тодоровићева, која је и сама искусила шта значи збринути родитеља, колико је мало неговатеља и колико су дугачке листе чекања.
Замор саосећања
Мањак неговатеља води ка увећаном обиму посла и исцрпљености оних који брину о другима. То повећава ризик од депресије и синдрома изгарања односно његове посебне форме везане за неговатељске професије – замора саосећања.
– Реч је о емоционалној исцрпљености неговатеља који свакодневно долазе у контакт са туђим патњама и траумама. Овај феномен је препознат као засебан проблем и дефинисан као „цена бриге о другима” – објашњава Тодоровићева. Потребна је стратегија: боља заштита, подршка, образовање нових неговатеља и развој технологија које могу олакшати живот старијима.
Емпатија је снажна и племенита, али ако се пружа тихо и без предаха, може имати своју цену- замор саосећања. Позитивна последица помагања је задовољство саосећањем, када помагач нађе смисао и осећа се испуњеним. То је директна супротност замору и може заштитити од изгарања и секундарног трауматског стреса.
Проф. др Наташа Милић са Медицинског факултета Универзитета у Београду представила је резултате првог истраживања о менталном здрављу неговатеља у Србији. Учествовало је 300 формалних неговатеља (просечна старост 45 година) и 187 неформалних (просечна старост 57 година).
– Просечна оцена за задовољство саосећањем била је 40, за изгарање 24, а за секундарни трауматски стрес 25. Иако је позитиван ниво саосећања присутан, 65 одсто испитаника показује умерене нивое замора. Проширени упитник открио је снажну везу између анксиозности, замора и депресије – навела је проф. Милић.
Потреба за подршком
Оно са чим се у старту суочавају породични, неплаћени, неформални неговатељи је незнање. Нико вас не учи коме да се обратите, како да мењате пелене свом родитељу, како да комуницирате са дементном особом. Не знате закон, своја права, ни права родитеља. Каква подршка постоји и како доћи до ње? То плаши неговатеље — и уместо да траже помоћ, они се повлаче.
Зато се све више њих бори са депресијом. Неговатељи дементних особа често и сами обољевају — физички и психички. Сочавају се са сиромаштвом, јер им брига о оболелом не дозвољава да напусте кућу и раде. У Србији не постоји развијен систем подршке породицама оболелих од деменције — попут дневних центара, саветовалишта или мобилних тимова за неговатеље.
– Годинама сам неговала мајку са Алцхајмеровом болешћу. Када је мајка пала и поломила кук, болница је одустала од операције. Није било никога да ме посаветује, помогне – отпусна листа је све што сам добила и разумевање колега који су ми изашли у сусрет да могу да радим од куће. У државном дому није било места, а приватни су скупи — од 70 до 250 хиљада динара месечно. Свега сам се нагледала. Поједини домови су са четири до пет кревета по собама, један до два неговатеља брину о тридесет људи, испричала нам је С.С. задовољна што је уз помоћ пријатеља успела да нађе дом у коме ће мајци пружити неопходну негу.
Хуманитарно удружење „Хлеба живота” један је од ретких светлих примера пружања стручне подршку неговатељима који брину о дементним особама. Пре пет година формирано је и „Српско удружење за Алцхајмерову болест” са циљем да допринесе бољем квалитету живота особа оболелих од Алцхајмерове болести и свих других врста деменција, као и да допринесе квалитету живота њихових породица.
Већини неформалних неговатеља сарадња са стручним службама би значајно унапредила квалитет бриге, али и смањила стрес са којим се свакодневно суочавају.
Поред боље сарадње са пружаоцима формалних услуга и институцијама, потребна је и едукација — не само о вештинама неге, већ и о комуникацији, правима. Такође је неопходна обука која би подразумевала бригу о себи, како би им омогућила да се лакше суоче са захтевима неге.
Пандемија коронавируса била је увеличавајуће стакло: показала је где су пукотине у систему и открила да су неформални неговатељи — мајке, ћерке, комшије, пријатељи — стуб неге у свим друштвима. Подршка њима мора бити део јавних политика: практична, здравствена, социјална, финансијска, образовна и емотивна.
Време је да се њихов рад препозна, да се системи неге уреде, а подршка постане стварна. Јер сви смо, пре или касније, у улози оног ко брине — или оног о коме се брине.
Брига о себи није луксуз
– Ментално здравље је важно као и физичко како бисмо били у стању да пружимо подршку другима. Ако вас боли желудац, идете код лекара. Ако сте депресивни — и за то постоји лек – подсећа Тодоровићева, психолог Црвеног крста Србије.
Америчко удружење психолога препоручује пет корака:
• Спавање (ако постоји проблем, обратити се лекару)
• Исхрана
• Физичка активност
• Опуштање
• Социјализација
– Важно је да имате пријатеље, да не будете изоловани, да имате коме да се поверите. У нашем друштву још постоји потреба за дружењем — то је заштитни фактор.
– Промените распоред, посветите више времена личном животу. Када сте ван институције, мислите о себи, не о кориснику. У домском смештају предложите радно место које вам више одговара. Брига о себи није луксуз — то је нужност. Тражење помоћи није знак слабости, већ знак да добро бринете о себи — и о другима – закључује Тодоровићева и подсетила да је Црвени крст на свом сајту објавио водич за неформалне неговатеље.
За боље услове рада
На скупу поводом објављивања књиге „Замор саосећања: Секундарна трауматизација запослених у установама дуготрајне неге и породичних неговатеља” био је и Зоран Никодијевић – синдикални активиста, рекавши да му је жао што раније нису имали овакво истраживање.
– Радници који се баве пословима неге, укључујући и неговатеље и медицинске и стручне раднике који непосредно раде у Домовима за све категорије корисника, имали су право на скарћено радно време. Након скоро 20 година примене, 2015. године, то право у установама Социјалне заштите је укинуто. Да смо имали резултате овог истраживања то се не би десило, констатовао је Никодијевић и додао да је речи Наташе Тодоровић схватио као позив свима — институцијама, грађанима, доносиоцима одлука — да препознају неговатеље као темељ друштва. Да се њихов рад вреднује, да се услови побољшају, да се систем неге развија као интегрисан, ефикасан и хуман.
