Teret tuđe patnje
U Srbiji, hiljade ljudi svakodnevno brinu o starim, bolesnim i nemoćnim u ustanovama, ali i u svojim domovima. Njihova požrtvovanost je plemenita, ali često nevidljiva: bez podrške, bez pauze, bez priznatog statusa
„Prvo stavite masku sebi, pa onda detetu.” Savet iz avionskih uputstava postaje metafora za negovanje: bez brige o sebi, nema ni snage za druge. A u Srbiji, negovatelji — formalni i neformalni — često ostaju bez „maske”, bez podrške, bez sistema koji ih štiti.
Zaposlene u ustanovama dugotrajne nege, kao i članove porodice na koje se sručio teret brige o starima, bolesnima ili nemoćnima, sustiže zamor saosećanja i sekundarna traumatizacija. To je zaključak konferencije za novinare povodom objavljivanja rezultata istraživanja o mentalnom zdravlju negovatelja, koje su tokom 2024. godine sproveli Crveni krst Srbije i Komora socijalne zaštite.
Podaci su zabrinjavajući: oko 25 odsto ispitanika pokazuje znake umerene do blage depresije, a sedam odsto teške depresije. U zemlji u kojoj je svaki peti stanovnik stariji od 65 godina, a broj stanovnika opada, pitanje nege postaje ključno. Šta se po tom pitanju preduzima? Skoro ništa. Već sada nema dovoljno negovatelja — prepoterećeni su, nedovoljno plaćeni, a često i nekvalifikovani.
Nevidljivi, ali nezamenljivi
Zahvaljujući napretku medicine, ljudi žive duže. Ali više od četvrtine starijih od 65 godina ocenjuje svoju vitalnost kao lošu ili vrlo lošu. Gotovo polovina ima probleme sa hodanjem, 40,7 odsto sa vidom, a 45,9 odsto sa sluhom. Potreba za negom raste, formalnom i neformalnom.
Formalnu negu u manjoj meri pružaju profesionalci, dok u većini slučajeva brigu o starim preuzimaju članovi porodice. Ali sve je manje „ruku koje neguju”. Porodica kao važan stub nege u savremenom društvu doživljava promenu u strukturi i veličini: kasniji ulazak u brak, manji broj dece, samohrano roditeljstvo, život bez dece, migracije. Kako podseća Nataša Todorović iz Crvenog krsta Srbije, naše geranto-domaćice u sve većem broju odlaze iz zemlje, za boljom platom.
Briga o starima je globalni trend, ali i marginalizovana tema. O radnicima koji brinu o našim roditeljima govorimo tek kada se sami nađemo u problemu.
– Vi ne znate koliko ljudi zove i traži pomoć - koje nema, jer nismo kao društvo prepoznali da su negovatelji esencijalni radnici. Ovo nije marginalna tema. Treba da otvorimo oči – ističe Todorovićeva, koja je i sama iskusila šta znači zbrinuti roditelja, koliko je malo negovatelja i koliko su dugačke liste čekanja.
Zamor saosećanja
Manjak negovatelja vodi ka uvećanom obimu posla i iscrpljenosti onih koji brinu o drugima. To povećava rizik od depresije i sindroma izgaranja odnosno njegove posebne forme vezane za negovateljske profesije – zamora saosećanja.
– Reč je o emocionalnoj iscrpljenosti negovatelja koji svakodnevno dolaze u kontakt sa tuđim patnjama i traumama. Ovaj fenomen je prepoznat kao zaseban problem i definisan kao „cena brige o drugima” – objašnjava Todorovićeva. Potrebna je strategija: bolja zaštita, podrška, obrazovanje novih negovatelja i razvoj tehnologija koje mogu olakšati život starijima.
Empatija je snažna i plemenita, ali ako se pruža tiho i bez predaha, može imati svoju cenu- zamor saosećanja. Pozitivna posledica pomaganja je zadovoljstvo saosećanjem, kada pomagač nađe smisao i oseća se ispunjenim. To je direktna suprotnost zamoru i može zaštititi od izgaranja i sekundarnog traumatskog stresa.
Prof. dr Nataša Milić sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu predstavila je rezultate prvog istraživanja o mentalnom zdravlju negovatelja u Srbiji. Učestvovalo je 300 formalnih negovatelja (prosečna starost 45 godina) i 187 neformalnih (prosečna starost 57 godina).
– Prosečna ocena za zadovoljstvo saosećanjem bila je 40, za izgaranje 24, a za sekundarni traumatski stres 25. Iako je pozitivan nivo saosećanja prisutan, 65 odsto ispitanika pokazuje umerene nivoe zamora. Prošireni upitnik otkrio je snažnu vezu između anksioznosti, zamora i depresije – navela je prof. Milić.
Potreba za podrškom
Ono sa čim se u startu suočavaju porodični, neplaćeni, neformalni negovatelji je neznanje. Niko vas ne uči kome da se obratite, kako da menjate pelene svom roditelju, kako da komunicirate sa dementnom osobom. Ne znate zakon, svoja prava, ni prava roditelja. Kakva podrška postoji i kako doći do nje? To plaši negovatelje — i umesto da traže pomoć, oni se povlače.
Zato se sve više njih bori sa depresijom. Negovatelji dementnih osoba često i sami oboljevaju — fizički i psihički. Sočavaju se sa siromaštvom, jer im briga o obolelom ne dozvoljava da napuste kuću i rade. U Srbiji ne postoji razvijen sistem podrške porodicama obolelih od demencije — poput dnevnih centara, savetovališta ili mobilnih timova za negovatelje.
– Godinama sam negovala majku sa Alchajmerovom bolešću. Kada je majka pala i polomila kuk, bolnica je odustala od operacije. Nije bilo nikoga da me posavetuje, pomogne – otpusna lista je sve što sam dobila i razumevanje kolega koji su mi izašli u susret da mogu da radim od kuće. U državnom domu nije bilo mesta, a privatni su skupi — od 70 do 250 hiljada dinara mesečno. Svega sam se nagledala. Pojedini domovi su sa četiri do pet kreveta po sobama, jedan do dva negovatelja brinu o trideset ljudi, ispričala nam je S.S. zadovoljna što je uz pomoć prijatelja uspela da nađe dom u kome će majci pružiti neophodnu negu.
Humanitarno udruženje „Hleba života” jedan je od retkih svetlih primera pružanja stručne podršku negovateljima koji brinu o dementnim osobama. Pre pet godina formirano je i „Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest” sa ciljem da doprinese boljem kvalitetu života osoba obolelih od Alchajmerove bolesti i svih drugih vrsta demencija, kao i da doprinese kvalitetu života njihovih porodica.
Većini neformalnih negovatelja saradnja sa stručnim službama bi značajno unapredila kvalitet brige, ali i smanjila stres sa kojim se svakodnevno suočavaju.
Pored bolje saradnje sa pružaocima formalnih usluga i institucijama, potrebna je i edukacija — ne samo o veštinama nege, već i o komunikaciji, pravima. Takođe je neophodna obuka koja bi podrazumevala brigu o sebi, kako bi im omogućila da se lakše suoče sa zahtevima nege.
Pandemija koronavirusa bila je uveličavajuće staklo: pokazala je gde su pukotine u sistemu i otkrila da su neformalni negovatelji — majke, ćerke, komšije, prijatelji — stub nege u svim društvima. Podrška njima mora biti deo javnih politika: praktična, zdravstvena, socijalna, finansijska, obrazovna i emotivna.
Vreme je da se njihov rad prepozna, da se sistemi nege urede, a podrška postane stvarna. Jer svi smo, pre ili kasnije, u ulozi onog ko brine — ili onog o kome se brine.
Briga o sebi nije luksuz
– Mentalno zdravlje je važno kao i fizičko kako bismo bili u stanju da pružimo podršku drugima. Ako vas boli želudac, idete kod lekara. Ako ste depresivni — i za to postoji lek – podseća Todorovićeva, psiholog Crvenog krsta Srbije.
Američko udruženje psihologa preporučuje pet koraka:
• Spavanje (ako postoji problem, obratiti se lekaru)
• Ishrana
• Fizička aktivnost
• Opuštanje
• Socijalizacija
– Važno je da imate prijatelje, da ne budete izolovani, da imate kome da se poverite. U našem društvu još postoji potreba za druženjem — to je zaštitni faktor.
– Promenite raspored, posvetite više vremena ličnom životu. Kada ste van institucije, mislite o sebi, ne o korisniku. U domskom smeštaju predložite radno mesto koje vam više odgovara. Briga o sebi nije luksuz — to je nužnost. Traženje pomoći nije znak slabosti, već znak da dobro brinete o sebi — i o drugima – zaključuje Todorovićeva i podsetila da je Crveni krst na svom sajtu objavio vodič za neformalne negovatelje.
Za bolje uslove rada
Na skupu povodom objavljivanja knjige „Zamor saosećanja: Sekundarna traumatizacija zaposlenih u ustanovama dugotrajne nege i porodičnih negovatelja” bio je i Zoran Nikodijević – sindikalni aktivista, rekavši da mu je žao što ranije nisu imali ovakvo istraživanje.
– Radnici koji se bave poslovima nege, uključujući i negovatelje i medicinske i stručne radnike koji neposredno rade u Domovima za sve kategorije korisnika, imali su pravo na skarćeno radno vreme. Nakon skoro 20 godina primene, 2015. godine, to pravo u ustanovama Socijalne zaštite je ukinuto. Da smo imali rezultate ovog istraživanja to se ne bi desilo, konstatovao je Nikodijević i dodao da je reči Nataše Todorović shvatio kao poziv svima — institucijama, građanima, donosiocima odluka — da prepoznaju negovatelje kao temelj društva. Da se njihov rad vrednuje, da se uslovi poboljšaju, da se sistem nege razvija kao integrisan, efikasan i human.
