На Врелу Босне

На десетак километара југозападно од центра Сарајева, испод обронака Игмана и Бјелашнице, налази се Врело Босне. Нема смисла отићи у главни град Босне и Херцеговине, а не обићи овај драгуљ природе. Старе Сарајлије кажу да „ни то више није исто”, али новим туристима, који не знају „како је некада било”, све изгледа савршено. Тачније, Врело Босне јесте место вредно посете. Све остало, мање-више, може се видети било где. Ово – нигде.

Садашњи изглед ово подручје, које заправо обједињује Илиџу заједно са Врелом Босне и Стојчевац, добија у доба аустроугарске владавине, од када времену одолевају лепотом хотели „Хунгарија” (касније „Херцеговина”), „Аустрија” (касније „Србија”) и „Босна”. Довде се може колима или трамвајем, чувеном сарајевском кружном линијом до Илиџе и пространог парка епохе, која се даље наставља у Велику алеју.

Тешко је препоручити да ли шетати величанственим зеленим шпалиром или сести у фијакер, од самог трамвајског терминала, преко бањско-туристичког насеља Илиџа, па кроз три и по километра дуг тунел платана и кестена. Овде се хвале да је то најлепши дрворед у Босни и Херцеговини, сачињен од равно 726 стабала платана, посађених у два реда. Први стоје још од 1892. године.

Упркос једнини у имену, Врело Босне заправо чини више засебних крашких извора, од малих и неприметних до оних из којих истиче практично већ формирана река, а кажу да се вода с изворишта без проблема може пити. Сви ти потоци, речице и рукавци праве читав сплет водотока који пресеца ливаде и густу столетну шуму.

Хладовита оаза на ободу градске буке простире се на импозантних 603 хектара. Као на Монеовим пејзажима, ту су мали, бистри потоци и језерца којима пливају рибе, плове бели лабудови и покоја паткица, а све пресецају острва обрасла зеленилом повезана дрвеним мостићима за шетаче. Унаоколо су простране ливаде, паркови за децу, клупе и наткривена одморишта, док је у централном делу ресторан где се може појести свежа пастрмка. Све је овде култивисано и уређено, природа вешто укроћена, а опет, ненарушен је природни склад. Скупштина Кантона Сарајево 2006. године прогласила је ово место Спомеником природе.

Није пловна, али је најлепша

Због мале просечне дубине река Босна није пловна, евентуално је, у доњем току, пред ушће у Саву код Шамца могуће сплаварење за време већих водостаја, те није нарочито привлачна љубитељима активности на води. Међутим, ту „ману” надокнађује њено извориште с уређеним парком који годишње посети готово двеста хиљада туриста.