И овог викенда Сања Ђоковић је са својим гостима кренула у још једну шетачку туру. Корак по корак, од Бранковог места, па полако једном од најстаријих престоничких улица – Карађорђевом, везла је причу у тематској шетњи коју је назвала „Црвени фењери”. Она подсећа како је некада проституција била сасвим легалан посао. И трајао је, објашњава Сања, од 1871. до 1934. Дакле, постојао је и у Кнежевини, па у Краљевини Србији, а потом и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Шетачи много тога чују од Сање: да су се први црвени фењери упалили у ствари у Земуну, у некадашњој Рибарској, данашњој Фрушкогорској улици. Потом су засветлили на Дорћолу у Видинској (Џорџа Вашингтона), дуж улице Цара Душана, Врачару, на Теразијама. Епицентар ноћног и забавног живота у Београду био је у тзв. малама, односно махалама: Сава мали, Букурешт мали, Јатаган мали. Власт је испрва жмурела пред овом појавом.

И тако Сања своје тематске шетње води већ пуних осам година.

Обилазак се продужи и на пет сати

Како објашњава за „Магазин”, окренута је првенствено Београђанима и њиховим гостима. Мимо очекивања, лето јој није ударна сезона:

„Лети мање људи долази на шетње, а када су велике врућине, потпуно стану. На 40 степени никоме не прија да буде напољу.”

А посебност ових шетњи је управо то – око два и по до три сата хода се, полако, застајкује поред знаменитости и познатих места које се тичу актера приче коју Сања приповеда.

„Деси се понекад да се шетња продужи и на пет сати, кад се састану истомишљеници, па им није ни досадно ни дуго да причају о Београду”, открива наша саговорница.

У свом „репертоару” Сања тренутно има десет тематских шетњи и свака садржи седам до осам прича о различитим људима, догађајима, знаменитостима… Има и сталну клијентелу:

„Могу именом и презименом да наведем људе који су прошли свих 10 шетњи и онда се вратили на неке. Толико смо се здружили да сам сазнала где раде, шта воле њихова деца, ко су им кућни љубимци…”

Током шетње не праве се паузе за кафу у ресторану или кафићу, већ се искористи клупа у парку, али на крају шетње Сања гостима препоручи да наставе дружење негде, јер има утисак да смо се сви генерално отуђили. Неки су управо на овим шетњама склопили нова пријатељства, измењали бројеве телефона…

Шетње се одржавају средом, четвртком и петком од 17.30, а викендом су од 18, а некада и од 19 часова када су велике врућине.

Сања Ђоковић искрено одговара да од пешачких шетњи не може да живи:

„Никада не можете да планирате каква ће бити сезона, колико људи ће се пријавити. У јуну због велике врућине, али и киша с олујом имала сам свега две шетачке туре, истина с веома лепом посетом. Али кад је месец добар и све коцкице се сложе, буде ’у врх главе’ посла 14-15 дана.”

Зато кад не води шетаче по турама, које је осмислила сама, страним туристима показује Београд (говори руски и енглески), у панорамском разгледању или води туре по Белом двору.

Сања је лиценцирани водич.

„Не може овим послом да се бавите ако не положите државни испит при Министарству туризма. Ово истичем, јер агенције данас саме организују обуке за водиче, то је можда и разлог зашто се данас доста људи жали на квалитет информација које добијају током туристичког обиласка нашег града”, објашњава.

Памти да су 2002, када је она полагала за добијање лиценце, кандидати морали да положе чак 13 врло озбиљних испита, а уз то и практични део током аутобуске туре у трајању од два дана, где будући водич прича о историји, архитектури, фреско-сликарству…

Сања је по професији дипломирани економиста, радила је као економиста низ година, а онда је рад по корпорацијским правилима заменила новом професијом. Тад је већ имала лиценцу за туристичког водича и веровала је да јој то може обезбедити пристојну егзистенцију. Напустила је корпорацију, како каже, у лоше време и 2018. направила је прву тематску шетњу.

Била је то „Љубавна тура Београдом”. Од тада је сваке године додавала туре с новим темама. Нажалост, пандемија вируса корона покварила јој је планове: биле су то, како каже, вероватно три најгоре године у туризму Србије. Али после те паузе Сања је наставила с још већим жаром и новим идејама.

Питамо и да ли су јој узор биле сличне шетачке туре које се организују улицама Лондона и других европских метропола.

„Нисам имала узоре тог типа. Чула сам да постоји тура стазама Џека Трбосека или прича о црвеним фењерима у Амстердаму. Заправо идеју сам добила још 2003. када сам као водич радила у краљевском комплексу на Дедињу. Када је био отворен за јавност, превасходно је био окренут нашим људима, не странцима. Онда су ме посетиоци питали где још радим и да би са мном радо обишли још неке знаменитости. То ми је, најискреније, била донекле идеја водиља. Сада имам четири туре ’Љубавне шетње’”, каже наша саговорница и најављује да ће их до краја године бити и више.

Открива да су најзанимљивије теме оне у којима открива где су живели, радили, али и имали богат љубавни живот: Андрић, Црњански, Нушић, Меша Селимовић, Скерлић, Мокрањац… Уживају шетачи и у теми названој „Даме од многих храбрости створене”, причи о знаменитим женама: Јелисавети Начић, нашој првој жени архитекти, Ксенији Атанасијевић, првој жени доктору науке. Међу њима је и Мага Магазиновић, прва жена новинар у Србији.

Затим је ту и тема о задужбинарима, прича о историји забаве у Београду до Другог светског рата, али и историја криминала у престоници „Из полицијских бележница – убиства и завере у Београду”.

Нема одустајања због кише

Пријаве за шетње стижу јој преко социјалних мрежа. У шали каже да „мора да буде и метеоролог”, па ако је, на пример, за 18 сати најављена киша, контактира с пријављенима телефоном и пита их да ли су за то да шетају и по киши.

„И никада нисмо одустали због кише”, похвалила се Сања Ђоковић.

Ничу зградурине, лепа здања постају руине

Сања Ђоковић признаје да током тематских шетњи много научи од својих гостију. Срећна је што њену клијентелу чине образовани, радознали људи, предњаче жене, али буде и соло мушкараца.

Има ли утисак да у Београду време стоји или се град мења?

„Мења се: неке дивне зграде се руше, неке су постале руине. На Косанчићевом венцу, одакле креће једна од љубавних прича, изникли су хотели и зградурине које никако не иду уз тај крај. То је ипак важна амбијентална целина. Жао ми је што се не зида у истом маниру. Или кућа Бете Вукановић је руина, пропада иако је под заштитом државе. На зградама има и много графита”, набраја наша саговорница.