Зоран Љ. Николић: Човек се веже за доба младости и призива срећно време
Гост новог подкаста „Здрав животми водич са Данијелом Давидов Кесар“ je Зоран Љ. Николић, новинар, писац и туристички водич. Објавио је осам књига, од којих се шест бави историјом Београда. Аутор је предавања „Тајне Београда”, одржао је серију предавања под називом „Београд испод Београда”, а аутор је и кабареа са причама и анегдотама старог Београда. Један је и од аутора изложбе фотографија „Тајне Новог Београда”.
– Мој посао је био да истраживањима о животу у Београду додам боје, сокове и крвоток. Наиме, људи не памте у бројевима, него у сликама, и онда мораш да схватиш како би изгледао амбијент тог рада, да би му се онда одужио. Књигу „Тајне Новог Београда“ почео сам реченицом да наши преци нису људи који тек тако карикатурално машу рукама на неком црно-белом филму убрзано, како смо их ми запамтили из оних филмова браће Лимијер и осталих. него су и они били у колору као и ми данас, живели су исто као и ми данас, имали су своје љубави, страсти, страхове… Ми их мало потцењујемо, бацамо их у неки црно-бели контекст, а далеко да су били од тога – сматра Николић.
Каже да Београђани сами врло често кажу да су обишли пола света, али да нису знали шта имају код куће.
– Али то је манир свих који живе у великим градовима. И Парижани ће рећи да су последњи који ће отићи у музеј „Лувр“. Зашто? Кажу, па кад прођу туристи - онда ћемо ми. На крају туристи никад не оду одатле, а они не оду унутра. Треба имати на уму да овај град који је тако сумануто смењивао слојеве своје историје, има нешто што се зове механизам потискивања. Никада није било једноставно живети овде, човек живи у свом времену јер се „закуца“ у њега природно. Човек се веже за доба своје младости и свог одрастања и онда призива неко срећно време, али њега никако нема константно… Нисмо ми искрено ништа одлучивали овде, то је чиста фикција. Одлучено је тамо на Јалти где су велике силе донеле одлуку да ће послератна Југославија бити део источног блока. Винстона Черчила су питали његови посланици: „Да ли је добро што смо пустили Југославију да остане тамо са оне стране“. Он их је питао да ли су они мислили да живе ту. Одговорили су да нису, а није ни он. Чињеница је да је Београд тачка из које се невоља најбоље види – навео је Николић.
Централни део књиге „Београд испод Београда“ чине Ташмајданске пећине.
– То је један невероватан простор. То су три пећине које су остале овде још из римских времена. Турци му надевају име Ташмајдан, таш је камен, мајдан рудник. После, ту у близини, Карађорђе скрива свој штаб када отима град од Турака у Првом српском устанку, па онда се ту наши стари скривају до оног бесомучног Аустро-Угарског бомбардовања у Првом светском рату и на крају ту Немци затичу тај простор. У неким пећинама одлучују да ставе бетонске подове, армиране бетонске лукове и добију тај ефекат тржничког склоништа. Ташмајданске пећине су врхунска атракција овог града, али, нажалост, нису отворене за јавност – каже Николић.
Он у подкасту открива да је Београд седамдесетих година прошлог века био тачка где се спајао Запад и Исток.
– Изађеш из хотела „Москва“ на Теразијама и сретнеш Ричарда Бартона и Лиз Тејлор. Кренеш у Кнез Михаилову улицу па се саплетеш о Кирка Дагласа. Лоренс Оливије глуми Отела у „Народном позоришту“, а недељу дана касније Маја Плисетскаја и комплетан Бољшој театар опет бриљира у том истом позоришту. Ела Фицџералд долази овде не зна се колико пута, ту је и Сергеј Бондарчук… Они једино могу овде да се нађу. И чувени Алфред Хичкок је овде боравио 1964. године, када је у друштву Милене Дравић обишао Београдску тврђаву. Био је фасциниран Римским бунаром и рекао је да таква места за њега представљају инспирацију – истакао је Николић.
У новинарству је репортажа – његова дисциплина. А у животу – увек нешто лепо тражи у људима.
– Ја сам један човек од 57 година који још увек верује у Деда Мраза. Имам потребу да неку магију истражим у људима и да их доживим на најлепши могући начин, знајући да сви ми имамо шлепере и лошег и доброг у себи, али си посвећен том добру и надаш се да ће оно превладати. Нећу да будем као онај или као онај. Хоћу да научим, хоћу да осетим, хоћу да волим људе, хоћу да изаберем оне које ћу да волим, а који не ваљају - не морам да седим с њима. Потреба за добротом, лепотом и поштовањем су оно што ми је битно у животу – каже Николић.
