Zoran Lj. Nikolić: Čovek se veže za doba mladosti i priziva srećno vreme
Gost novog podkasta „Zdrav životmi vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ je Zoran Lj. Nikolić, novinar, pisac i turistički vodič. Objavio je osam knjiga, od kojih se šest bavi istorijom Beograda. Autor je predavanja „Tajne Beograda”, održao je seriju predavanja pod nazivom „Beograd ispod Beograda”, a autor je i kabarea sa pričama i anegdotama starog Beograda. Jedan je i od autora izložbe fotografija „Tajne Novog Beograda”.
– Moj posao je bio da istraživanjima o životu u Beogradu dodam boje, sokove i krvotok. Naime, ljudi ne pamte u brojevima, nego u slikama, i onda moraš da shvatiš kako bi izgledao ambijent tog rada, da bi mu se onda odužio. Knjigu „Tajne Novog Beograda“ počeo sam rečenicom da naši preci nisu ljudi koji tek tako karikaturalno mašu rukama na nekom crno-belom filmu ubrzano, kako smo ih mi zapamtili iz onih filmova braće Limijer i ostalih. nego su i oni bili u koloru kao i mi danas, živeli su isto kao i mi danas, imali su svoje ljubavi, strasti, strahove… Mi ih malo potcenjujemo, bacamo ih u neki crno-beli kontekst, a daleko da su bili od toga – smatra Nikolić.
Kaže da Beograđani sami vrlo često kažu da su obišli pola sveta, ali da nisu znali šta imaju kod kuće.
– Ali to je manir svih koji žive u velikim gradovima. I Parižani će reći da su poslednji koji će otići u muzej „Luvr“. Zašto? Kažu, pa kad prođu turisti - onda ćemo mi. Na kraju turisti nikad ne odu odatle, a oni ne odu unutra. Treba imati na umu da ovaj grad koji je tako sumanuto smenjivao slojeve svoje istorije, ima nešto što se zove mehanizam potiskivanja. Nikada nije bilo jednostavno živeti ovde, čovek živi u svom vremenu jer se „zakuca“ u njega prirodno. Čovek se veže za doba svoje mladosti i svog odrastanja i onda priziva neko srećno vreme, ali njega nikako nema konstantno… Nismo mi iskreno ništa odlučivali ovde, to je čista fikcija. Odlučeno je tamo na Jalti gde su velike sile donele odluku da će posleratna Jugoslavija biti deo istočnog bloka. Vinstona Čerčila su pitali njegovi poslanici: „Da li je dobro što smo pustili Jugoslaviju da ostane tamo sa one strane“. On ih je pitao da li su oni mislili da žive tu. Odgovorili su da nisu, a nije ni on. Činjenica je da je Beograd tačka iz koje se nevolja najbolje vidi – naveo je Nikolić.
Centralni deo knjige „Beograd ispod Beograda“ čine Tašmajdanske pećine.
– To je jedan neverovatan prostor. To su tri pećine koje su ostale ovde još iz rimskih vremena. Turci mu nadevaju ime Tašmajdan, taš je kamen, majdan rudnik. Posle, tu u blizini, Karađorđe skriva svoj štab kada otima grad od Turaka u Prvom srpskom ustanku, pa onda se tu naši stari skrivaju do onog besomučnog Austro-Ugarskog bombardovanja u Prvom svetskom ratu i na kraju tu Nemci zatiču taj prostor. U nekim pećinama odlučuju da stave betonske podove, armirane betonske lukove i dobiju taj efekat tržničkog skloništa. Tašmajdanske pećine su vrhunska atrakcija ovog grada, ali, nažalost, nisu otvorene za javnost – kaže Nikolić.
On u podkastu otkriva da je Beograd sedamdesetih godina prošlog veka bio tačka gde se spajao Zapad i Istok.
– Izađeš iz hotela „Moskva“ na Terazijama i sretneš Ričarda Bartona i Liz Tejlor. Kreneš u Knez Mihailovu ulicu pa se sapleteš o Kirka Daglasa. Lorens Olivije glumi Otela u „Narodnom pozorištu“, a nedelju dana kasnije Maja Plisetskaja i kompletan Boljšoj teatar opet briljira u tom istom pozorištu. Ela Ficdžerald dolazi ovde ne zna se koliko puta, tu je i Sergej Bondarčuk… Oni jedino mogu ovde da se nađu. I čuveni Alfred Hičkok je ovde boravio 1964. godine, kada je u društvu Milene Dravić obišao Beogradsku tvrđavu. Bio je fasciniran Rimskim bunarom i rekao je da takva mesta za njega predstavljaju inspiraciju – istakao je Nikolić.
U novinarstvu je reportaža – njegova disciplina. A u životu – uvek nešto lepo traži u ljudima.
– Ja sam jedan čovek od 57 godina koji još uvek veruje u Deda Mraza. Imam potrebu da neku magiju istražim u ljudima i da ih doživim na najlepši mogući način, znajući da svi mi imamo šlepere i lošeg i dobrog u sebi, ali si posvećen tom dobru i nadaš se da će ono prevladati. Neću da budem kao onaj ili kao onaj. Hoću da naučim, hoću da osetim, hoću da volim ljude, hoću da izaberem one koje ću da volim, a koji ne valjaju - ne moram da sedim s njima. Potreba za dobrotom, lepotom i poštovanjem su ono što mi je bitno u životu – kaže Nikolić.
