Како је то бити животиња?

Уметност као одраз друштва у огледалу последњих пет деценија снажно преиспитује дуготрајну филозофску претпоставку о човеку као врхунцу хијерархије бића. Од библијских списа до Декарта, хришћанско-европским мишљењем доминира идеја о људској надмоћи. Ипак, ова хијерархија је друштвено-културолошки конструкт, чији се одраз у савременој уметности све више проблематизује.

У најранијим облицима уметничког израза, животиња је била витална спона са светом, посредник између светова и носилац метафизичког знања. Пећински цртежи, попут оних у пећинама Ласко и Алтамири, приказују животиње као ентитете ритуалног и магијског карактера. У овом универзуму човек не доминира, а животиња је сила, кључни посредник између пролазног и вечног, видљивог и невидљивог. У овој првобитној перцепцији света животиња није подређена, већ је неопходна за одржање космичког реда.

Прекретница се дешава са успоном античке Грчке, када се однос према животињама мења. У Езоповим (560. п. н. е. – 620. п. н. е.) баснама животиње говоре и расуђују, али с циљем да алегоријски укажу на људске мане. Ова морализација означава први корак у инструментализацији животиње – од бића са инхерентним квалитетима до симбола људских особина. У визуелним уметностима тога периода сцене борби са животињама постају симбол човекове способности да савлада природу. Средњи век даље продубљује ову симболичку инструментализацију. Животиње постају примарно морални и религијски симболи греха и врлине. Бестијаријуми и средњовековна иконографија претварају животиње у дидактичке алате: змија, као прва животиња која је проговорила, представља искушење, змај ђавола, сова грех...

Ренесанса и барок: од статусних симбола до унутрашњих звери

Ренесанса и барок додатно усложњавају улогу животиња у уметности. У ренесансном сликарству, животиње се често појављују на портретима аристократије као симболи статуса и моћи, попут пса у Тицијановој „Урбинској Венери” (1538), који симболизује брачну оданост. У бароку, код мајстора попут Рубенса и Рембранта, звери служе као контрапункт рационалности, приказујући потиснуте нагоне. Пси и мачке су и даље чести мотиви, а обично симболизују оданост. Међутим, и у овим изразима, животиња је углавном инструментализована како би се демонстрирала човекова морална, интелектуална или друштвена супериорност, држећи се традиционалне хијерархијске парадигме.

Романтизам и индустријска експлоатација: од сентиментализације до злостављања

С доласком романтизма, животиња поприма ново значење. Она означава и невиност и искуство, отелотворење је „истине живота”, која модерном човеку измиче. Вордсворт, Блејк, Гете и други романтичари пишу о животињи као бићу које је ближе аутентичности живљења и истини. У стиховима Вилијама Блејка („Песме невиности” из 1789. и „Песме искуства” из 1794), тигар и јагње носиоци су епистемолошких значења. У Гетеовом „Фаусту” (1808) пас омогућава улаз у свет непознатог, свет оностраних сила, чиме се кушају човекове крајње духовне и интелектуалне могућности.

Напоредо са овим романтичарским приказима животињског света, Прва индустријска револуција (од 1760) доноси бруталну експлоатацију животиња. Индустријски лов, циркуси и научни експерименти своде животињу на употребну вредност, на објекат научних сазнања, забаве и профита. Ова двострукост – романтичарски уметнички израз који животињу третира као носиоца аутентичне истине и прагматично израбљивање у реалности – постаће препознатљив цивилизацијски симптом, огледало људске дволичности и моралне слабости.

Двадесети век: животиња као човек

У модерном и савременом добу, уметност продубљује овај раскол, доводећи животињу у само срце човековог бивства. Франц Кафка у „Преображају” (1915) приказује Грегора Самсу као инсекта, односно као један идентитет разбијен у безлични инсект – симбол његове унутрашње фрагментације и друштвене алијенације. У лику бубе, границе између човека и животиње постају нејасне до те мере да постаје упитно да ли је човек оно што он носи у себи или оно што друштво од њега захтева.

Салвадор Дали је на својим сликама, попут „Жирафе” (1934) и „Сна изазваног летом пчеле” (1944), изражавао најдубље унутрашње страсти и несвесне импулсе. Пабло Пикасо у својој „Минотауромахији” (1935) приказује звер као сложени спој рањивости и моћи. У његовој монументалној „Герници” (1937) рањени коњ као централни мотив означава неизрецив бол и колективну патњу и симболизује слом цивилизације. Пикасо, дакле, портретише звер као човекову унутрашњу природу, разломљену и деконструисану.

Џорџ Орвел у „Животињској фарми” (1945) маестрално слика животињско царство као снажну алегорију за људско друштво и политичке системе, истражујући механизме моћи и корупције. Кроз трансформацију свиња у бића која се не могу разликовати од људи, Орвел наглашава фундаменталну природу људске жеље за доминацијом и злоупотребом моћи.

Савремена уметност и наука: нико не зна како је животињи

У савременим уметничким изразима, попут перформанса Марине Абрамовић, животиња је биће које води до етичког питања: „Можеш ли да ме гледаш а да ме не злостављаш?” На изложби „Чистач” Марине Абрамовић (2019) у Музеју савремене уметности у Београду једна инсталација (настала од перформанса „Балкански барок”) садржи кравље кости, због чега постаје снажна провокација за преиспитивање кривице и моралне одговорности. Ова инсталација пружа критички увид у девијантност савремене цивилизације: бруталност и злостављање. Животиња као жртва и (нео)обредни симбол постаје истина о (не)могућности искупљења, односно немогућности да се спере крв од масовних злочина.

Док је у класичној филозофији хијерархија „човек – животиња” била схваћена као природни поредак, савремени филозофи и уметници од Питера Сингера наовамо постављају питања о етичкој равноправности живих бића. Питер Сингер, зачетник савремене етике животиња, аутор утицајне књиге „Ослобођење животиња” (1975), заговара принцип једнакости, по коме се вредност живота мери способношћу да се осећа и пати, а не по врсти.

У уметничком смислу, на Сингерове поставке одговара јужноафрички писац Џон М. Куци, који у својим делима подрива традиционалну хијерархију бића, показујући да је она илузорна. Елизабет Костело, фиктивна списатељица, у истоименој метафикцији (2003), у својим предавањима показује да рацио није вредносни аргумент у корист човекове доминације, будући да су се у име рација чинили најмонструознији злочини, попут концентрационих логора и гулага, који имају у наше време пандане у нешто измењеним форматима, чему се придодају и масовне животињске кланице и индустрија за прераду меса, које се и данас сматрају нормалним, а посве исплативим за ланац продавница брзе хране.

Можда би се наш истински еволутивни скок догодио тек онда када бисмо били спремни да се истински упитамо како је бити животиња. У пробоју до тог „туђег” створења лежи кључ за разумевање нас самих, јер ћемо баш у том Другом пронаћи истину сопствене, још увек недовршене, људскости. Чини се да нам у таквим тежњама још једино уметност може помоћи.