Шта краси младину главу
„Окца” на пауновом перу чувала су девојке од урока, брошеви су били обележја прихватања
Ретко шта у традиционалном одевању, посебно у српској култури, носи толико симболике као украс на глави жене. Није ту реч само о лепоти или моди, већ о читавом систему знакова који говори одакле је жена, да ли је млада или удата, па чак и колико је имућна.
Јеленa Тешић Вулетић, музејски саветник из Етнографског музеја у Београду, открива шта се све крије у тим украсима и шта то заправо краси невестинску главу.
„Оглавља, било да је реч о фесу, тепелуку, барешу или смиљевцу, нису била само модни детаљи, то је био језик народа, жена и обичаја”, истиче Јелена, која је током низа година рада у музеју и истраживањима на терену сакупила мноштво података, фотографија и прича о значају украшавања главе у српској традицији.
Једно од најлепших оглавља у Србији је смиљевац, невестински украс који се носио широм земље, али се по лепоти посебно истиче шумадијски. Наша саговорница описује га као праву цветну башту на глави, спој природе, веровања и женске маште. У њему се преплићу босиљак, кичица, нана, рудача, мајчина душица и, наравно, смиље, биљка по којој је овај украс и добио име.
Предња страна шумадијског смиљевца украшавана је сребрним новчићима, ситним асприцама, док су са стране висиле траке с прапорцима. Богатије девојке, уместо трака, имале су читаве низове новца као знак породичног престижа.
„Цветни део није био само декоративан, већ и заштитни”, истиче Јелена.
Посебно место имало је пауново перје. Веровало се да његова „окца” чувају младу од злих погледа и урока.
Поред руралних мотива, Јелена Тешић Вулетић пажњу посвећује и градским украсима, који су се развијали у духу 19. века и доносили мешавину турско-оријенталне, европске и левантске културе. Тако су на главу долазили фес, тепелук и бареш, елегантни украси грађанки, који су носили нову, али не мање симболичну поруку.
Тепелук је, како нам објашњава, настао као трансформација средњовековне женске круне. Ова мала капа од чоје или сребра, украшена бисерима, носила је на себи трагове историје. Бареш марама или сомотска трака обмотавала се око феса, украшена ситним златницима или бисерним везом, и причвршћивала украсним иглама.
Посебно емотиван увек је био тренутак када млада први пут ставља тепелук с накитом.
„На дан веридбе, младожењина породица поклањала је комплет, прстен за фес, брош у облику гране и минђуше. То је био поклон, али и симбол прихватања да жена више није девојка, већ супруга. Прстен за фес, у облику круне, везивао се на предњем делу бареша, док су ’грана’ и минђуше, с цветовима и листићима, чиниле визуелни и симболички склад. То није био само накит, то је била јавна порука, друштвени знак и лична част. У том тренутку жена је постајала део нове породице”, објаснила је Јелена Вулетић Тешић.
