Поред Куле Небојше јурили 200 на сат

Био је то дан за незаборав у Београду: 3. септембра 1939. пред више од 75.000 људи око Калемегдана одржане су прве међународне аутомобилске трке. Догађај је убележен у летопис престонице, нашао је место и у историјским списима, али је, с много детаља, описа, изјава, најопширније о томе писала „Политика”. Отуда и наша жеља да с пожутелих страница пренесемо шта се, тог дана, догађало подно калемегданских зидина, ко је победио, коме се публика највише дивила и ко је заслужио пехар краља Петра Другог.

Манифестација или приредба, како су је назвали организатори, успела је у сваком погледу, а Београђани су без даха, целих седам сати, посматрали интернационалне мотоциклистичке и аутомобилске борбе. И оно најважније: у престоници су се појавила нова кола и постигнуте нове брзине. Чак 200 на сат, колико је победник Тацио Нуволари или Летећи Италијан, како су га прозвали, возио стазом поред Куле Небојше.

Град је кључао већ у седам ујутру. На самом Калемегдану и на бедемима пре осам сати било је толико света да се једва кретало. Не само што легендарно утврђење до тада није прихватило толико света, већ на његовим стазама и падинама никад није било толико разнолике публике.

Извештач „Политике” оставио је и следеће запажање: „Било је занимљиво посматрати публику која је са собом носила зембиље, корпе и пакете с храном и боцама пуним пића, спремни да одстоје или одседе од осам изјутра до седам увече, када се трка завршава... Стигло је и много људи из унутрашњости. Сунце је пекло, врућина је била велика, али упорној публици то, ни све остало, није сметало да ужива у тркама мотоцикала и аутомобила...”

Ланг избегао смрт

Хиљаде људи се тискало, чекајући појављивање шампиона аутомобилске писте. Публика је прво угледала њихова кола, а онда су френетичним аплаузом дочекани Манфред фон Браухич у црвеној капи, Нуволари у жутом пуловеру, Ланг је имао бели пуловер, а Милер црнкасту капу. Кад су мотори забрујали, окупљени су остали без даха. Нуволари је поздрављен као љубимац публике, Ланг је дочекан овацијама, Браухич је важио за фаворита, а Милер као возач који може да направи највеће изненађење. Тркачки аутомобили су створили утисак да код Куле Небојше нема живе душе, а заправо је маса желела да што боље види „аждаје брзина”. Јурили су и урликали свом снагом, толиком да је и лишће топола, посађених дуж стазе, опадало од луде брзине. Публика би, тог тренутка, заустављала дах, страхујући да ће возачи налетети један на другог и у парампарчад скршити своја лепа кола.

Чим је трка кренула, Ланг је предњачио, остављајући своје конкуренте и по десетак метара. Онда се догодило нешто непојмљиво, просто незамисливо. Из озвучења је одјекнуо глас спикера:

– Ланг зауставља кола! Сви су га претекли!

Публика није могла да верује шта се догађа на стази. Убрзо је стигло и објашњење: возачу је један камичак улетео у наочаре и потпуно их разбио. Такав инцидент најчешће се завршава трагично, али је он успео да заустави ауто и захваљујући великој срећи и огромној вештини избегао сигурну смрт. Извештач „Политике” убрзо је дошао до њега: „Спазио сам га потпуно бледог. Личио је на неког ко је видео смрт. Тог тренутка важио је за најсрећнијег човека на свету.”

Уследила су нова изненађења. Фон Браухич је стално повећавао брзину, и кад је био код француског посланства, кола су се заротирала за 360 степени, а одмах потом и стала. Како су иза њега јурили други возачи, публика је прекрила очи рукама, очекујући неизбежан, стравичан судар. Хитро, мада се свима чинило да то чини лежерно, он је сео у своја кола, померио их у страну, чиме је стаза поново била проходна и безбедна. Нуволари је од почетка до краја возио добрим темпом, а поред Куле Небојше просто је прелетео, да би на крају победио и освојио краљев пехар. Како је описао репортер, у свом жутом пуловеру, плавим панталонама и жутом капом побрао је симпатије публике.

Страдали једино травњаци

Интересовање за трке било је огромно. Неки су тврдили да се сјатило чак 80.000 људи. Преко Земунског и Панчевачког моста стизала су кола препуна народа који је хитао да заузме што боље место. Огромна већина желела је да види све трке, од мотоциклистичких до светских аутомобилских асова. Судећи по продатим улазницама и попуњеним местима, готово да ниједна стопа није била слободна. Око 11 сати разгласом је одјекнула државна химна, а одмах потом пројурио је полицијски ауто, објављујући да ће трка ускоро почети.

Публику је захватила нервоза, и сви су се дали у трк, напуштајући хладовину. Већ око подне једини који су страдали били су калемегдански травњаци, јер су посетиоци легли на зелене травнате ћилиме, вадећи масне пакете, боце с пивом, ћупове с водом, чутуре, тестије и све могуће судове.

„Није им сметало што су доле, на стази, почели да ричу спортски аутомобили и да у бесомучном трку обилазе око Калемегдана. Међу такмичарима био је и један Југословен, Бошко Миленковић, који није желео да се такмичи, већ да и боје наше државе буду заступљене на овом великом празнику аутомобилизма. Чим би срећно прошли кривину код Завода за израду војне одеће, такмичари су развијали толику брзину да су гледаоци замирали од узбуђења”, бележи даље новинар „Политике”.

Дуго се препричавала највећа мотоциклистичка и аутомобилска трка на Балкану. Под своје скуте Београд је тада прихватио 33 аутомобила, четири светска шампиона и 66 мотоцикала који су се надметали у девет трка. Све то без инцидента и без било какве главобоље организатора, јер је публика била дисциплинована, помно слушајући све наредбе. Посетиоцима су у лепом сећању остали сви такмичари, посебно Нуволари, познат и као краљ кривина. Дан пре финалне трке вежбао је на калемегданској стази и све кривине добро упознао, а на такмичењу их и без проблема савладао.

СПЕЦИЈАЛНА МАРКА

Многим посетиоцима био је изазов да ногом кроче на стазу којом ће јурити тркачки аутомобили. То су могли да учине на дан такмичења, до 10.45 часова, када су затворени сви прилази, а трка је почела. Цела стаза је херметички затворена војском и жандармеријом. Поводом овог догађаја пуштена је у продају специјална поштанска марка. Серија од четири марке коштала је десет динара, а могла је да се купи и у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”.

ГЛЕДАЛИ И С ГРАНЕ

Да би што боље посматрали трке, неколико дечака попело се на гране витких топола. Али, кад су велике тркачке немани кренуле да просто лете стазом, гране су почеле да се њишу, тако да су дечаци брзо с њих сишли, придружујући се онима који су стајали.

СТРОГА ПРАВИЛА

И за стајање су важила строга правила. Они који су добили место на градским бедемима, поред железничке пруге, крај Саве, а према Дунаву, могли су да уђу из Карађорђеве и Душанове улице, поред Завода за војну одећу. За стајање на калемегданским терасама улазило се из Кнез Михаилове и Карађорђеве улице.