Pored Kule Nebojše jurili 200 na sat

Bio je to dan za nezaborav u Beogradu: 3. septembra 1939. pred više od 75.000 ljudi oko Kalemegdana održane su prve međunarodne automobilske trke. Događaj je ubeležen u letopis prestonice, našao je mesto i u istorijskim spisima, ali je, s mnogo detalja, opisa, izjava, najopširnije o tome pisala „Politika”. Otuda i naša želja da s požutelih stranica prenesemo šta se, tog dana, događalo podno kalemegdanskih zidina, ko je pobedio, kome se publika najviše divila i ko je zaslužio pehar kralja Petra Drugog.

Manifestacija ili priredba, kako su je nazvali organizatori, uspela je u svakom pogledu, a Beograđani su bez daha, celih sedam sati, posmatrali internacionalne motociklističke i automobilske borbe. I ono najvažnije: u prestonici su se pojavila nova kola i postignute nove brzine. Čak 200 na sat, koliko je pobednik Tacio Nuvolari ili Leteći Italijan, kako su ga prozvali, vozio stazom pored Kule Nebojše.

Grad je ključao već u sedam ujutru. Na samom Kalemegdanu i na bedemima pre osam sati bilo je toliko sveta da se jedva kretalo. Ne samo što legendarno utvrđenje do tada nije prihvatilo toliko sveta, već na njegovim stazama i padinama nikad nije bilo toliko raznolike publike.

Izveštač „Politike” ostavio je i sledeće zapažanje: „Bilo je zanimljivo posmatrati publiku koja je sa sobom nosila zembilje, korpe i pakete s hranom i bocama punim pića, spremni da odstoje ili odsede od osam izjutra do sedam uveče, kada se trka završava... Stiglo je i mnogo ljudi iz unutrašnjosti. Sunce je peklo, vrućina je bila velika, ali upornoj publici to, ni sve ostalo, nije smetalo da uživa u trkama motocikala i automobila...”

Lang izbegao smrt

Hiljade ljudi se tiskalo, čekajući pojavljivanje šampiona automobilske piste. Publika je prvo ugledala njihova kola, a onda su frenetičnim aplauzom dočekani Manfred fon Brauhič u crvenoj kapi, Nuvolari u žutom puloveru, Lang je imao beli pulover, a Miler crnkastu kapu. Kad su motori zabrujali, okupljeni su ostali bez daha. Nuvolari je pozdravljen kao ljubimac publike, Lang je dočekan ovacijama, Brauhič je važio za favorita, a Miler kao vozač koji može da napravi najveće iznenađenje. Trkački automobili su stvorili utisak da kod Kule Nebojše nema žive duše, a zapravo je masa želela da što bolje vidi „aždaje brzina”. Jurili su i urlikali svom snagom, tolikom da je i lišće topola, posađenih duž staze, opadalo od lude brzine. Publika bi, tog trenutka, zaustavljala dah, strahujući da će vozači naleteti jedan na drugog i u paramparčad skršiti svoja lepa kola.

Čim je trka krenula, Lang je prednjačio, ostavljajući svoje konkurente i po desetak metara. Onda se dogodilo nešto nepojmljivo, prosto nezamislivo. Iz ozvučenja je odjeknuo glas spikera:

– Lang zaustavlja kola! Svi su ga pretekli!

Publika nije mogla da veruje šta se događa na stazi. Ubrzo je stiglo i objašnjenje: vozaču je jedan kamičak uleteo u naočare i potpuno ih razbio. Takav incident najčešće se završava tragično, ali je on uspeo da zaustavi auto i zahvaljujući velikoj sreći i ogromnoj veštini izbegao sigurnu smrt. Izveštač „Politike” ubrzo je došao do njega: „Spazio sam ga potpuno bledog. Ličio je na nekog ko je video smrt. Tog trenutka važio je za najsrećnijeg čoveka na svetu.”

Usledila su nova iznenađenja. Fon Brauhič je stalno povećavao brzinu, i kad je bio kod francuskog poslanstva, kola su se zarotirala za 360 stepeni, a odmah potom i stala. Kako su iza njega jurili drugi vozači, publika je prekrila oči rukama, očekujući neizbežan, stravičan sudar. Hitro, mada se svima činilo da to čini ležerno, on je seo u svoja kola, pomerio ih u stranu, čime je staza ponovo bila prohodna i bezbedna. Nuvolari je od početka do kraja vozio dobrim tempom, a pored Kule Nebojše prosto je preleteo, da bi na kraju pobedio i osvojio kraljev pehar. Kako je opisao reporter, u svom žutom puloveru, plavim pantalonama i žutom kapom pobrao je simpatije publike.

Stradali jedino travnjaci

Interesovanje za trke bilo je ogromno. Neki su tvrdili da se sjatilo čak 80.000 ljudi. Preko Zemunskog i Pančevačkog mosta stizala su kola prepuna naroda koji je hitao da zauzme što bolje mesto. Ogromna većina želela je da vidi sve trke, od motociklističkih do svetskih automobilskih asova. Sudeći po prodatim ulaznicama i popunjenim mestima, gotovo da nijedna stopa nije bila slobodna. Oko 11 sati razglasom je odjeknula državna himna, a odmah potom projurio je policijski auto, objavljujući da će trka uskoro početi.

Publiku je zahvatila nervoza, i svi su se dali u trk, napuštajući hladovinu. Već oko podne jedini koji su stradali bili su kalemegdanski travnjaci, jer su posetioci legli na zelene travnate ćilime, vadeći masne pakete, boce s pivom, ćupove s vodom, čuture, testije i sve moguće sudove.

„Nije im smetalo što su dole, na stazi, počeli da riču sportski automobili i da u besomučnom trku obilaze oko Kalemegdana. Među takmičarima bio je i jedan Jugosloven, Boško Milenković, koji nije želeo da se takmiči, već da i boje naše države budu zastupljene na ovom velikom prazniku automobilizma. Čim bi srećno prošli krivinu kod Zavoda za izradu vojne odeće, takmičari su razvijali toliku brzinu da su gledaoci zamirali od uzbuđenja”, beleži dalje novinar „Politike”.

Dugo se prepričavala najveća motociklistička i automobilska trka na Balkanu. Pod svoje skute Beograd je tada prihvatio 33 automobila, četiri svetska šampiona i 66 motocikala koji su se nadmetali u devet trka. Sve to bez incidenta i bez bilo kakve glavobolje organizatora, jer je publika bila disciplinovana, pomno slušajući sve naredbe. Posetiocima su u lepom sećanju ostali svi takmičari, posebno Nuvolari, poznat i kao kralj krivina. Dan pre finalne trke vežbao je na kalemegdanskoj stazi i sve krivine dobro upoznao, a na takmičenju ih i bez problema savladao.

SPECIJALNA MARKA

Mnogim posetiocima bio je izazov da nogom kroče na stazu kojom će juriti trkački automobili. To su mogli da učine na dan takmičenja, do 10.45 časova, kada su zatvoreni svi prilazi, a trka je počela. Cela staza je hermetički zatvorena vojskom i žandarmerijom. Povodom ovog događaja puštena je u prodaju specijalna poštanska marka. Serija od četiri marke koštala je deset dinara, a mogla je da se kupi i u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”.

GLEDALI I S GRANE

Da bi što bolje posmatrali trke, nekoliko dečaka popelo se na grane vitkih topola. Ali, kad su velike trkačke nemani krenule da prosto lete stazom, grane su počele da se njišu, tako da su dečaci brzo s njih sišli, pridružujući se onima koji su stajali.

STROGA PRAVILA

I za stajanje su važila stroga pravila. Oni koji su dobili mesto na gradskim bedemima, pored železničke pruge, kraj Save, a prema Dunavu, mogli su da uđu iz Karađorđeve i Dušanove ulice, pored Zavoda za vojnu odeću. Za stajanje na kalemegdanskim terasama ulazilo se iz Knez Mihailove i Karađorđeve ulice.