Милан је трубом надмудрио чету Бугара
Труба нам од давнина свира и у срце дира, а знала је и у бојевима српским добро да послужи. Такву забелешку „Златна Карађорђева за трубача” пише водећи хроничар златиборске прошлости Милисав Р. Ђенић у својој књизи о дешавањима у Великом рату „Године страдања и бола”.
Једног дана трубачу треће чете другог батаљона Четвртог пешадијског пука стиже писмо од куће. Како је читање одмицало био је све забринутији. Сви ратници отворили конзерве с месним нареском и ручају, док је његова стајала неотворена, а поглед му одлутао у даљину.
– Трубачу, што не једеш?
– Како да једем кад видим да моји укућани умиру од глади, месе хлеб од млевене кочањке и лескове ресе. Годинама се нису омрсили. Пишу ми да је један комшија умро од глади.
– Једи, трубачу, и буди срећан ако их нађеш живе кад се вратиш на Златибор. – Ајде, трубачу, поједи ту коњетину из конзерве, па да нам одсвираш једно коло док Бугари не ударе – шалили су се Ужичани са својим увек скромним и добродушним трубачем.
Ратници кроз шалу наслутише напад. Убрзо су Бугари предузели изненадан удар на једно одељење ужичке чете на Браздастој коси. Ноћни напади били су бугарска специјалност, јер су се под окриљем ноћи најбоље сналазили. Кроз хладну и мрачну јесењу ноћ, са исуканим бајонетима и откаченим бомбама, налетали су у масама. Наши ратници су их на време приметили и спремно дочекали напад. Настаје крвави обрачун прса у прса. На обе стране ужасна ломљава, права туча. Прскају кундаци, звече шлемови, ломе се крвави бајонети, а јауци ратника све су болнији.
По страни је стајао трубач ужичке чете и то посматрао, без могућности да било шта помогне својим друговима. Кад су се у тој кланици наши редови почели повијати, а недуго затим ратници кренули да одступају, златиборски сељак се одлучи на необичан подухват. Помисли: ако покушај успе потпуно ће изменити ток борбе, уколико превара буде откривена ништа неће погоршати положај своје јединице.
Истог тренутка из трубе Милана Миросавића, скривеног од бугарских погледа, крвавим бојиштем одјекнуше звуци бугарске одступнице.
Снажан бугарски напад за тренутак застаде, али кад звуци постадоше јачи, јер се и бугарски трубач придружи Милану мислећи да је команда издала наредбу за повлачење, непријатељски војници почеше нагло одступати. Охрабрени Ужичани се прибраше и кренуше у гоњење. После завршене борбе ником није било јасно зашто Бугари побегоше кад су били у силном јуришу, све док се није сазнало да је српски трубач свирао бугарску одступницу.
Тих дана виспрени златиборски сељак примао је честитке својих другова и старешина, чак су долазили и ратници из других јединица да виде човека који је трубом победио непријатељску чету. Вероватно је Милан Миросавић, једини ратник Великог рата који је трубом стекао најзначајније ратно одликовање, Златни орден Карађорђеве звезде са мачевима. Приликом свечане доделе командант упита овог необичног јунака: – Добро, Миросавићу, реци ми откуд ти знаш бугарску одступницу.
– Господине мајоре, од Брегалнице до данас чуо сам је безброј пута, па да сам луд досад би је научио – одговори одликовани.
А Милан је, пише у књизи, био пука златиборска сиротиња. Земљорадник рођен 1891. у Јасенову, као девето дете у кући сиромаха Милосава и Новке. Детињство и младост провео је на очевом кршевитом поседу где су једино успевали раж и овас. Живот у сталној оскудици створио је од њега скромног човека, повученог у себе, који се ником није замерио нити се с ким посвађао.
А кад се вратио из рата с одликовањем затекао је код куће још веће сиромаштво, резултат сурове окупације. „Томе треба додати и небригу државе. Обећавала је да ће потомке школовати, преузети бригу о њиховом здрављу... Нажалост, брзо је заборавила своје јунаке, инвалиди су виђени како просе на београдским Теразијама. Много пута сам се уверио колико има истине у мудрој изреци да се држава сељака сети два пута: кад треба да плати порез и кад почне мобилизација”, пише Милисав Ђенић, додајући и ово:
„Ратни трубач Милан имао је сина и четири кћери, који су били несрећне судбине. Трубачев син Млађен страдао је 1957. под нејасним околностима на одслужењу војног рока, а затим је умрла и ћерка Милојка. Од жалости за њима Милан је преминуо 1959. године. Тужна прича ове породице наставила се и првих година 21. века када су три Миланове кћери Босиљка, Милосава и Добрина, три неудате старице, живеле у очевој чађавој кућици у врлетима Муртенице. Дуго без струје и воде, у беди, о чему су и новине писале.”