Око мене лишће пада, али у срцу ми је море

Ликовни конкурс „Цртеж за Марију“ организован је други пут за све ученике београдских основних школа са племенитим циљем очувања успомене на Марију Босијоковић која је преминула у априлу 2023. године, са навршених 13 година, од последица рака мозга. Иницијатор овог конкурса је Маријина мајка, Александра, уз помоћ наставника и родитеља Основне школе „14. октобар“ из Раковица. Победницима су додељене новчане награде, које је обезбедила породица, а радови учесника представљени су у галерији Центра за културу и образовање Раковица, и у оквиру годишњег календара.

- Настојимо да теме конкурса буду приступачне деци, како би лако могли да почну да цртају, али да буду постављене тако да их подстакну на размишљање. Прве године тема је била посвећена ружи, Маријином омиљеном цвету и лику из „Малог принца“, а ове године мору, али је тема била „Око мене лишће пада, али у срцу ми је море“. Будући да је конкурс објављен негде одмах по почетку школске године, намера је била да подстакнемо децу да размишљају, уз долазак јесени (и за њих школских обавеза), да се лепота може доживети и сећањем на лепше и опуштеније тренутке преко лета и да то може помоћи да се такви тешки тренуци лакше преброде – објаснила је за „Политику“, Маријина мајка, Александра Босијоковић.

КРЕАТИВНОШЋУ ПРОТИВ АГРЕСИЈЕ

Према њеним речима, један од циљева конкурса јесте да се код деце тинејџерског узраста подстакне маштовитост, да могу креативно да опишу како доживљавају свет око себе. То су године када деца почињу да преиспитују и себе и оно што их окружује, не прихватају више околину „здраво за готово“. Уколико ту своју енергију успеју да изразе креативно, то ће ублажити њихову напетост и смањити агресивност која данас често код деце постоји, будући да се од њих, пре свега, тражи да буду успешни и такмичарски настројени.

- Према нашем искуству до сада, деца се у тим годинама тешко укључују у овакве подухвате. Они су тада већ престали да се играју цртајући и није им блиско овакво изражавање, често се часови ликовног омаловажавају и користе као време за обнављање градива из других предмета. Програм рада у школи га такође не подстиче, седмаци имају само један час ликовног недељно. Иронично, сви ми смо касније целог живота окренути неком виду естетског изражавања... Било да упарујемо боје намештаја или се шминкамо. Али, у том периоду, креативност се изгледа привремено изгуби и циљ конкурса је био да се деца подстакну да о томе размишљају. Задовољна сам што се све више проширује круг ученика који учествују. Пресудну улогу у томе имају наставници и могу да кажем да сам ове године упознала неколико њих који су ми вратили веру у значај школе код обликовања дечје личности на креативан начин – појашњава Босијоковићева.

ПОЗИТИВАН ПОГЛЕД НА ЖИВОТ

И Марија је била врло даровита и креативна. Волела је да црта и била је вешта у ситној моторици. Стално је нешто правила – од пластелина и глине, старих перли и материјала, од лишћа, шкољки, колажа... Осмишљавала је брошеве, осликавала камење, шила гардеробу и правила намештај за лутке. Од лего коцкица склапала је своје креације.

- Поред тога што је за то била надарена, њој је сва ова креативна ликовна активност била вентил кроз који је могла да се изолује од тешких тренутака којих је, на жалост, имала много у животу. Она је имала ту способност да се издигне изнад проблема који су је стизали и ми смо то у породици на сваки начин подржавали. Говорили су најпре да је мала, да није свесна, али чак и када је морала постати свесна тешкоћа које су је задесиле, када више није могла да хода, када је излазила у јавност у инвалидским колицима, она је настојала да пажњу усмери на лепе ствари у животу и цртање јој је испуњавало живот. Иза ње је остало много креативних радова које сам сачувала. И баш због те њене креативности и позитивности, ми смо у породици смогли последњи атом снаге да покренемо овај конкурс, посвећен, пре свега, ширењу таквог погледа на живот код деце њеног узраста – искрено казује наша саговорница.

Марију је добар део живота околина идентификовала кроз њену болест, то је нужна последица тако трагичне ситуације, али породица је сматрала да би било неправедно да се по болести памти, имајући у виду колико се она трудила да јој живот тиме не буде обележен и колико је била позитивна. Конкурс је начин да се Маријино име веже за лепоту, креативност и позитивност, јер је и она била таква.

СВА ДЕЦА СУ ПОБЕДНИЦИ

- Конкурс је за мене вишеструко значајан. Кроз ову активност поново сам почела да комуницирам са децом њеног узраста, што сам изгубила након њене смрти. Марија је моје једино дете и била сам јој јако посвећена и пре болести, и поред моје професионалне каријере, као и сви ми у породици, пре свега супруг и његови родитељи, Маријини баба и деда. Редовно сам била са њом на игралишту, знала сам сву децу из њеног окружења, вртића и школе. Након њене смрти, ја са њима више нисам знала да комуницирам, а и они су се устезали, не желећи, ваљда, да ми додатно нанесу бол. Радови које су деца слала на конкурс у мени су поново изазвали радост и вратили ме у живот, поред мог посла, који ми је пружао огроман ослонац. Посебно ми је значајан Инстаграм налог конкурса, @crtez_za_mariju, @konkurs_marija_bosijokovic, јер у објавама могу да причам о Марији и да креативно изражавам своју тугу. Буде ми лакше – емотивно прича Босијовићева.

Интересантно је да су деца која су учествовала, говорила да је конкурс код њих изазивао пре свега тугу, а онда жељу да учествујући помогну породици.

- Деца која су учествовала показала су саосећање и снагу, они нису могли да не осете тугу, Марија је била њиховог узраста. Они су сви моји победници и драго ми је да могу да кажем да са многима одржавам контакт и даље и да ми је драго да пратим како расту и како се развијају. Ја све њихове цртеже чувам, као и Маријине – даље наставља.

НИШТА БЕЗ ПРИЈАТЕЉА

Од самог почетка, Александра Босијоковић има велику подршку околине за реализацију конкурса. Први конкурс је реализован у потпуности у Маријиној школи ОШ „14.октобар“, за то су највише заслужне биле Маријина учитељица Биљана Јеленић и наставница ликовног Данка Тртовић. Школа је уступила простор да се реализује изложба и омогућила да се ту окупе и ближњи и сви посетиоци који су желели да дођу.

Ове године конкурс је имао посебну подршку Центра за културу и образовање Раковица, који је организовао изложбу у њиховој галерији.

- Јако је битно да таква установа, која је основана од стране локалне самоуправе, постоји у свим општинама, јер она има могућност да подржи и овакве некомерцијалне пројекте, као израз чисте племенитости – истиче.

Пријатељи конкурса су и „RocHoir kids“, први дечји рок хор са Јованом Обрадовић на челу, где је Марија певала и који су јој пружали огромну подршку за време лечења.

- И на крају, морам да поменем родитеље деце из Маријиног окружења, који заједно са мном и наставницима учествују у организацији. То су Исидора Димитријевић, која је графички испратила прошлогодишњи конкурс и осмислила лого и Татјана Пантовић, која је задужена била за „морски дизајн“ ове године и осмислила наш дивни овогодишњи календар. Без свих њих конкурса не би било и сматрам то огромном подршком за овај подухват. Ништа не бива без подршке пријатеља. Жеља нас у породици јесте да сами обезбедимо финансијска средства за реализацију конкурса и награде, као наш допринос – поручује Босијоковићева.

У будућности једина жеља јој је да конкурс буде више промовисан, како би привукао што већи број деце да учествују и да се неки цртежи који су се издвојили можда прикажу и ван граница изложбе и Инстаграма, како би се приказала јавности деца која су посебно талентована, а што би њима била свакако највећа награда.