Ноћу, септембра 1912. године, лупањем звона са Цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, објављена је мобилизација пред Балкански рат, потом уз мали прекид и Први светски рат, Саво Ј. Милић, пољопривредник, родом из села Тубићи код Косјерића био је већ наредник из резерве и нашао се у ратној јединици. Служио је у 1. чети, 3. батаљона. 4. пешадијског пука „Стеван Немања”. Вреди рећи да су старином, по наводима из књиге „Витезови Црногорског среза”, Милићи потекли од рода Милије Тубе, који су у Тубиће дошли из села Бистрица код Бијелог Поља, а даље из Потарја, где се налазила велика колонија племена Никшића. Од њих настају братства Милијићи (Милићи) и Петрићи, славе Светог Луку.
За њега се говорило да је неустрашив борац и „отличан” старешина, прибележио је казивања Милијан Деспотовић у књизи, наводећи као доказ, да је „приликом повлачења наше војске преко гудура Албаније, када су многи борци страдали од напора, глади и арнаутске руке, Саво своје војнике превео без икаквих губитака, а да је нарочиту храброст испољио у борбама на Кајмакчалану 1916. године, „јуришајући на бугарске ровове и утврђења”. О томе колико су српски војници силовито ушли у битку за Кајмакчалан најбоље сведочи депеша коју је Савезничкој команди послао француски генерал Франш Депере, у којој он пише: „Срби иду као олуја, нико не може да их прати.”
Кајмакчалан је у историји остао запамћен по великом броју жртава које је претрпела српска војска, али и по надморској висини на којој је вођена. Бугари су га као неосвојивог звали „Борисов град”, а Срби „Капија слободе” јер су ту први пут после две године закорачили у своју земљу, (место Ворас тада је био граница Грчке и Србије). Тог септембра 1916. године, Саво је скоро три дана са својом јединицом био у рову без смене. Морал није попуштао, а ратни дневници бележе да је 7. септембра у подне, приликом заузимања највише коте Кајмакчалана, погинуо.
„Изумро је на рукама другова који су ризиковали своје животе да га измакну непријатељској ватри. Он им је само казао и издахнуо: „Ја сам, ево, погинуо и отворио врата слободе! Уђите, браћо.”
Ожаљен је Саво од својих другова који су се у сузама заклели да ће га осветити, а борбу наставити, те се српска застава завијорила на врху 30. септембра. Кости наредника Милића осташе да почивају на војничком гробљу на Кајмакчалану. Ту, где је на коти 2521 подигнута спомен-костурница изгинулих српских војника, а за испољену војничку храброст, Милић је одликован сребреним Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
У ратовима од 1912–1918, наводи Миљан Деспотовић и податак, из Савовог села Тубић погинуло је или умрло укупно 95 бораца, а Солунски фронт прешао 41. Фамилија Милић дала је Саву, Арона, Ђурђа, Исидора, Милију, Тијосава и Хранислава. Солунски фронт су прешли и вратили се кући Живојин, Мутимир, Растомир и Светислав Милић. Међу погинулима из маленог Тубића су и два носиоца Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Саво Милић и Милорад Секулић (умро у логору Неђмеђер).
На та херојства, данас на врху Кајмакчалана подсећа спомен-капела Свети Петар, а на њој и посвета Александра Карађорђевића – „Мојим див – јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.”
