Лежање на каучу

Недавно се у књижарским излозима појавило дело које је огроман број читалаца широм света прижељкивао, али га није очекивао, јер је писац-психотерапеут тврдио да је престао са писањем. Али др Ирвин Јалом, терапеут визионар, један од најистакнутијих светских психијатара, и овога пута нас је изненадио. Са 94 године је написао нову књигу „60 минута у овде и сада” (Психополис, 2025), дело које је настало после изолације због ковида. Наиме, када је 2019. преминула Јаломова супруга др Мерилин Јалом (о чему је, такође, заједно са њом, написао храбру књигу „Шта је важно на крају: питање живота и смрти”, Психополис, 2023), психотерапеут је пролазио кроз личну кризу у Пало Алту, питајући се како наставити живот после губитка изузетне жене, са којом је провео 65 година (заједно су били од његове четрнаесте године), и то сада када је све четворо њихове деце нашло свој пут. Цео свет је током пандемије био у изолацији. Јалом се питао: „Ко бих ја био да нисам терапеут? Нисам био спреман да се осећам старим и бескорисним... Пала ми је на памет неконвенционална идеја – да се срећем с људима на једночасовним сеансама и да им за тај сат пружим све што могу – увиде, усмерење, топао контакт и прихватање.” Док је пасивност савладавала људе у изолацији, један деведесетогодишњи Јалом је преко своје странице на „Фејсбуку”, ређе личним сусретима на Пало Алту, а најчешће преко платформе „Зум” анализирао више од три стотине клијената. Себи је поставио невероватан изазов: како бити ефикасан у само једном једносатном сусрету? Може ли један сат, уз довољно отворености, пажње и храбрости, заиста променити нешто дубоко у човеку? Испоставило се да су Јаломова искреност и спремност да покаже сопствену рањивост збиља отварале врата аутентичним сусретима и дубоким увидима. Јалом је изабрао најзанимљивије једносатне сусрете (о сваком сату је одмах иза сеансе у посебан фолдер похрањивао детаље и важне моменте), одабрао двадесет и две истините приче из шездесетоминутних онлајн сеанси и послао их на мејлове клијената, тражећи одобрење да буду објављене. Сви су одобрили.

Живот овде и сада

Тако је настало дело „60 минута у овде и сада”, које описује психотерапију у којој не постоји фројдовско лежање на каучу, нити вишегодишње анализирање. Ево књиге о томе како може успешно да функционише онлајн психотерапија у кризним моментима и до каквих се увида може стићи током само једног часа. Наравно, сам Јалом је ове сусрете назвао једносатним саветовањем, после кога је клијенте упућивао на дуже терапије код колега терапеута активних у професији. У писању овог дела Јалому је помагао најмлађи син Бенџамин Јалом, психотерапеут за брачну и породичну терапију. Доктору Јалому су се на саветовање јављали људи из целог света мејловима у којима су описивали стања која их муче. Јалом је сваки мејл читао и заказивао виђења. Понекад му је било тешко у овом раду, али је то анализирао у сопственој терапији. Да, Јалом има деведесет и четири, креће се уз помоћ ходалице и одлази на терапије једном недељно код терапеуткиње на анализу. Он пише: „Траума вас не пушта. Ја сада, са деведесет година, баш доста радим на сопственој.” Књига „60 минута у овде и сада” фасцинантан је доказ да се и у десетој деценији, упркос опадању физичке снаге, са памћењем које је далеко од оног у младости, може бити креативан и делатан. Јалом није одустао, за разлику од толико других. И његова снага да сазна, спозна, дође до истине (у својим књигама писао је и о Ничеу, Шопенхауеру и Спинози – одличан је познавалац филозофије) резултовала је овим делом које открива да су пацијенти из свих крајева света често тражили помоћ у истим областима: имали су унутрашње конфликте који су потицали од сучељавања са неизбежним елементима људског постојања: смрћу, изолацијом, смислом живота, слободом... Клијенте је, по правилу, мучила усамљеност, недостатак повезаности са другим људима (контакт са људима је, по Јалому, најбољи лек), неиспуњен живот... Читајући ово дело, намеће се мисао да цео свет јесте једна породица са сличним конфликтима, патњама и жудњом за смислом. Најургентнији проблеми односили су се на везе с другима. Јалом тврди: „Усамљеност је прилично честа данас, сада када сви живимо у балонима у које нас је ковид сместио... А страх од смрти је у сржи многих проблема због којих људи долазе на терапију.” Јаломов постулат је да што мање жаљења имамо у погледу тога како смо живели, то мање страха од смрти осећамо. Многи клијенти јављали су се управо због усамљености. Јалом сматра да „интимност захтева рањивост, а да се са рањивошћу не осећамо сигурно. Но, ако никада не допустимо да се отворимо, никада не долази ни до повезаности за којом чезнемо...” Оно што је занимљиво јесте да су Јаломове главне терапеутске алатке следеће: однос између терапеута и пацијента је тај који лечи, важно терапеутско средство је „овде и сада”, а терапеут је сапутник, а не дистанцирани експерт. Јалом је анализирао друге психотерапеуте (неки од њих су успешно лечили клијенте, али су били заглављени када је ваљало бавити се својим ранама): милионера који је патио од оне усамљености која увек вреба на врху, усамљеност аутистичне наставнице математике која је утеху нашла и у вери, а Јалом тврди да „свака вера људима пружа утеху продуженог постојања” (иако је сам атеиста). Многи клијенти патили су од траума које је у њима оставило „несигурно окружење у раном добу, што често оставља за собом мрачан, неизбрисив траг, јер рано доба се не заборавља, а трауме из детињства често се касније манифестују као анксиозност у вези са смрћу.” Доктор Ирвин Јалом у раду с пацијентима храбро открива понеки доживљај из личног живота, тврдећи да што терапеут више открива о себи, то му више људи откривају заузврат.” Човеков живот на планети (уколико живи око осамдесет година) траје свега 4.000 недеља. Јалом клијенте наводи да живот живе без страха, „овде и сада”, јер то многи људи избегавају из следећег разлога: „Ако се живот не живи стварно, онда нема ни стварног живота који би могао да се изгуби.”

Можда је последња прича у овој књизи најфасцинантнија. У њој се Јалом директно обраћа вама, читаоцу и после ове сеансе прекинуо је са саветовањима. У есеју „Деменција, ах деменција” од Јалома тражи помоћ Џонатан, лекар опште праксе из Калифорније, коме памћење слаби из месеца у месец, из недеље у недељу. Јалом и сам пролази кроз личан процес. Кад се сеанса заврши, Јалом жели да је забележи, али схвата да је све заборавио или, фројдовски речено, потиснуо. Следи блистава анализа о функционисању људског мозга, експлицитном и имплицитном памћењу. Да ли је могуће да човек који губи памћење овако анализира процес губитка меморије и функционисања мозга: лимбичког система (по Фројду „ид”), цингуларног кортекса (его) и префронталног кортекса (суперего), на француском „le surmoi” (изнад тебе)?

Хаос унутар мене

После редова блиставе аутоанализе његових различитих „ја” која фрагментирана пливају у његовом мозгу и телу, Јалом пише: „Још једно ја, моћно и доброћудно, сада излази на сцену. То је Ја које жели да вас заштити, драги читаоци, од тога да се удавите у хаосу унутар мене, писца. Чезнем да делим ствари са вама. Проводим дане смишљајући које своје мисли да вам предочим. На многе начине проналазим смисао живота у писању. Оно не решава ствари, али често ми се чинило да смањује изолацију постојања. Али сада знам да вас морам сачувати од конфузије која мене гута. Отуда, ево вам три благе, завршне речи: ово је крај.” Али није... У овом тренутку је у Пало Алту сунчано јутро, Јалом је већ залио омиљено бонсаи дрво и, по речима његовог сина Бенџамина Јалома из поговора овој књизи, пише нову књигу. Шездесет година дуг терапијски рад се наставља. „Понекад Бог дође тако брзо”, написа ономад дивни Тенеси Вилијамс.