Пунe шакe музике и љубави
Када је отишао Арсен, откинуо се део лепе младости проведене уз његове песме. Сада, када је отишао Матија, изгубио сам пријатеља. Изван све те дивне музике коју је стварао, лакоће којом је умео да зачара клавир да свира најлепше љубавне песме и најдубље драме – Матија је био велики човек
Матију Дедића сам упознао лета 2002. године на џез фестивалу у Монтреу. Када сам у овој колумни први пут писао о њему пре петнаест година, утврдио сам да се „више сећам његовог убедљивог наступа у финалу пијанистичког конкурса, него многих концерата назови-звезда у гламурозној сали Стравински“. Брзо смо се спријатељили, а места наших честих сусрета била су разнолике оазе џеза на Балкану и прилике да га чујем у врло различитим музичким ситуацијама.
Исте године представио је у Новом Саду трио са Круном Левачићем и Салватореом Мајореом, а у Сарајеву наступио са класићима из Граца – Марком Ђорђевићем, Пеђом Ревишином и Душаном Новаковим. Годину дана касније путовао је са Масимом Савићем. После њиховог концерта у Сарајеву заглавили смо у клубу Јеж – када је у сали остала само мала екипа пријатеља, сео је за клавир и занесено нам свирао Арсенов „Разговор са конобаром“. „Ово је његова најбоља песма“, рекао је. Иако сам био са сниматељем Дарком Докмановићем, није нам на памет падало да укључимо камеру. Две недеље касније, ноћ после наступа у Сава центру провели смо са Пером Јањатовићем у једној дорћолској кафани, на гласу по одличном роштиљу, таксистима и необичном радном времену истакнутом на улазним вратима: „не радимо недељом од 06 до 08“.
У новембру 2004. најавио сам га на Панчевачком џез фестивалу са контрабасистом Младеном Бараковићем. Када смо у октобру следеће године враћали у живот Београдски џез фестивал, Матија Дедић је морао да буде међу учесницима, а Крис Потер и Нејт Смит нашли су се на балкону Погона Дома омладине, жељни да помало џемују са његовим триом у ситне сате. Нисам се снашао да их одмах извучем на сцену...
Врлина мајстора
Две јесени касније, баш у време отварања 23. издања фестивала, зазвонио ми је телефон: „имам нови албум, послаћу ти га да ми напишеш текст за омот“, рекао је Матија, а онда је нестао у октобарској ноћи. Ускоро су стигле вести да је у болници, потом се дуго опорављао, да би хладно сарајевско вече у новембру 2008. огрејала занимљива смс порука: „снимам албум са Леријем Гренадиром и Џефом Балардом“. Бред Мелдау, Дедићев велики узор, наступао је у Загребу, а његови момци из трија, Лери и Џеф, остали су неколико дана дуже, да дуну снажни ветар у леђа препорођеном музичару за дупли албум „From the Beginning“. „Као фамилија смо“, писао је. „Џеф води концепцију снимања. Пуно сам научио. Свирају ј...“ И додао: „Нестварно збиља.“
Када је прва копија албума почетком 2009. стигла у Београд, нисам могао да се начудим оном што сам видео – смршао је шеснаест килограма. У марту смо га позвали да осмисли наступ Габи Новак на јубиларном 25. Београдском џез фестивалу. У мају се нашао у репрезентацији хрватских музичара која је наступала у њујоршком Линколн центру. Вишедневни боравак у престоници џеза искористио је да се нахрани са извора. „Седим код Орнета (Колмена) кући у Њујорку“, укуцао је у мобилни, а на моје чуђење убрзо је стигао додатак: „Знам му женску“.
Двадесет седмог октобра, у сали Дома синдиката, добацио сам америчком критичару Томасу Конраду: „Сада са сигурношћу можемо да кажемо да је рат завршен.“ Габи је те вечери доживела овације, а следећег јутра, када су већ били на аутопуту у другом смеру, добио сам нову поруку од Матије: „Дивно је било. Габи цвате“. Цветао је и Београд, коме је певачица поклонила пуну шаку љубави и сјајне музике.
Март 2010, поново некадашњим аутопутем „Братство и јединство“ у смеру ка Београду. По жељи професора Александра Јовановића, декана Учитељског факултета, осмислили смо предавање и концерт за студенте. Наступао је у новом трију са Тихомиром Хојсаком и Борном Шерцаром, представљајући репертоар џез стандарда и својих композиција уз кратке приче о џезу за академце, међу којима су се многи са џезом срели први пут. Сутрадан су наступали у клубу Игуана, када смо чули и Џибонијеву „Темперу“ и „Besame Mucho“. На ситно зезање колега (Бранко Марковић, Љиљана Сађил, Влада Маричић), као запета пушка је одговорио: „е, вала, за последњи блок сам оставио суви ECM“. И скочио за клавир.
Претходно је још једном био у Њујорку, снимивши албум и у трију са Висентеом Арчером и Кендриком Скотом, који је Конрад касније успео да прогура за издање Origin Records из Сијетла, града у коме живи. Два изванредна албума са америчким џез прволигашима (касније је снимао и са Скотом Кулијем и Антониом Санчезом) препоручила су га организаторима џез фестивала у Сан Себастијану 2013, као вероватно првог уметника са Балкана у дугој традицији манифестације. Концерт у пратњи локалних ритмичара организован је у башти Баскијског кулинарског центра, уз пинћосе и ћаколи, а Матија је тог поподнева био изузетно надахнут. Чак и брже нумере красила су веома лирска сола, приказујући врлину мајстора који уме да изгради и лепо заокружи сваку причу.
Августа 2015, када нас је Арсен Дедић напустио, целе ноћи је падала очајна киша. Само две недеље касније, Матија је био за клавиром Лисинског, да сними ремек-дело Матија свира Арсена (Порин за најбољи албум, један од рекордних шест које је Матија 2016. добио). Записао сам тада да „за ту музику не треба план, ни мозак. Она је у срцу и претаче се у прсте потпуно несвесно, када они додирну црно-беле дирке концертног клавира. [...] Руке се стапају са нотама онако како их срце води.“
Следеће године Матија је био стварни домаћин на „Концерту за Арсена“ у Сава центру (иако се Габи целе вечери према њему наглашено мајчински понашала), одабравши за соло извођење на почетку програма „Кућу поред мора“. Касније ће му се на сцени придружити Зафир, Васил, Бисера, Предин, Џибони, Чола... Свим тим великанима југословенске музике пијаниста ће наћи неку посебну ноту која ће то вече учинити незаборавним.
Године 2017, коначно је сазрео тренутак да га на фестивалу у пуном светлу представимо у улози лидера, на великој сцени Сава центра. Називајући програм „Three Sides of Jazz“, замислили смо да наступи у три различита контекста – соло, у дуу са Василом Хаџимановим, као и (премијерно) у трију са Холанђанином Јорисом Тепеом и Американцем Џином Џексоном. Заједно са Донијем Мекаслином који је наступио у наставку програма, заокружили смо вече повратника – обојици је био трећи наступ на манифестацији, а први пут у својству хедлајнера.
У децембру 2020. пред нама је био нови изазов. Како је корона онемогућила гостовања из далека, а обележавало се пола века од првог издања, пало ми је на памет да позовемо пријатеље из комшилука који су раније учествовали на фестивалу. Окренуо сам Матију, а у глави имао необичну идеју: да му предложим да први пут наступи са Влатком Стефановским. Нисам хтео Влатка да зовем пре него што чујем Матијино мишљење: „Ма наравно, супер“, рекао је одмах, а шта сам друго и могао да очекујем? Несвакидашњи концерт одржан је у три поподне у Синдикату, а нисам видео ни секунд, јер смо паралелно одржавали и програм у Американи. Друга прилика се није указала.
Припремајући још једно јубиларно, 40. издање, маја прошле године смо га поново позвали да буде специјални гост на отварању, као инострани уметник са највише наступа на манифестацији од 2005. године. „Диригује Алан Бродбент? Ма даааај, човече.“ Телефонски разговор није трајао дуже од малог одмора у мојој школи. Била је то и прилика да се поново види са друговима са студија, Марком Ђорђевићем и Фредијем Станисављевићем, које је ова могућност једнако обрадовала.
Било је топ
Онда је нестао на четири месеца... Није се јављао на телефон, нити одговарао на смс и фејсбук поруке, па смо напокон одустали од плана. А онда ме је 22. септембра позвао: „Када је онај концерт?“ Рекао сам му да смо од тога више нема ништа, да је програм концерта усаглашен са Бродбентом и Ђанлука Петрела најављен као једини гост. Молио је да га убацимо. Одмах је писао и Милици Шеварлић и Марку Ђорђевићу.
Драган Амброзић је сутрадан обавестио Андрију Бојанића и Одбор, и добили смо зелено светло да га „вратимо“. Алан Бродбент је за њега одабрао композицију „Woody 'n' Me“, засновану на стандарду Дизија Гилеспија „Woody 'n' You“. Интро који је Матија одсвирао звучао је као да је тих неколико минута нешто најважније на свету, као да полаже дипломски испит пред Џеретом и Мелдауом у првом реду Синдиката. Ујутро ми је написао: „Било је топ. Сретан да сам те видио драги мој.“ „Било је топ, а и ти си био топ“, одговорио сам. „Какав интро, unforgettable.“
Када је отишао Арсен, откинуо се део лепе младости проведене уз његове песме. Сада, када је отишао Матија, изгубио сам пријатеља. Изван све те дивне музике коју је стварао, лакоће којом је умео да зачара клавир да свира најлепше љубавне песме и најдубље драме – Матија је био велики човек. Ретке благости, поштења и доброте. Духовит, једноставан, увек миран. Ваљда је зато таква била и његова музика.
