Животни код опстаје дуго после смрти

Људски живот као биолошки феномен који има и своју психолошку, друштвену и духовну димензију тема је нашег разговора са имунологом и педијатром др Бориславом Каменовим, профeсором Медицинског факултета у Нишу у пензији.

„Хумана медицина се бави здрављем или, боље речено, болестима, а живот се некако подразумева. У суштини, живот је биолошки феномен у чијој најдубљој основи се налазе ћелије које имају властити живот, али су интегрисане и чине организам. Оне се међусобно препознају, комуницирају између себе, као и са ћелијама које им помажу, тако чинећи ткиво. Ми у медицини ретко сагледавамо ћелије и углавном се бавимо стањем органа и организма. Само у неким стањима када се ради о болестима крви или имунског система упућени смо на анализу ћелија. Као главне регулаторне системе организма видимо нервни и ендокрини систем, а скоро да не обраћамо пажњу на комуникацију међу ћелијама, која је основа живота вишећелијског организма и прва која се у току настанка вишећелијског организма успостави”, каже проф. др Борислав Каменов.

Тело је носилац биолошког, али и основа осталих облика људског живота, зар не?

Тело је у сваком случају носилац живота у физичком смислу, али је основ и психичког и социјалног живота у надградњи. Иако често чујемо реч психосоматика, што ће рећи да проблеми из психе покрећу болест, то је само делимично тачно, јер неретко поремећаји других органа, посебно органа дигестивног тракта, доводе до поремећаја на нивоу централног нервног система (главобоља, депресија), што називамо поремећајем ентероцеребралне регулације. И овако настали поремећаји нервног система делују психосоматски, изазивајући поремећаје других система и органа. Дакле, постоји психосоматика, али и соматопсихика.

Колико је здравље као благостање тела и живота основни циљ медицине, а колико болест, чије је излечење примарни задатак?

Здравље би требало да буде примарни циљ медицине, мада смо углавном сконцентрисани на болести, симптоме болести и њихово лечење. У новије време се примењују упитници којима се испитује квалитет живота, где се добијају информације о томе како симптоми болести утичу на испитаника, а који су показали да су ти утицаји индивидуални и да различити пацијенти различито оцењују поједине поремећаје, што сугерише да би наш однос према терапији тих симптома морао да буде индивидуалан и да исправља оне елементе који највише нарушавају здравље по процени датог пацијента. Постоји индивидуална разлика у перцепцији знакова и симптома болести. Често се пацијенти навикавају на неке симптоме када дуго трају и не приказују их приликом прегледа, због чега је способност невербалне комуникације лекара од изузетног значаја јер може да предосети проблеме о којима пацијент не говори, за шта је потребна велика емпатија лекара. То је посебно важно за дечји узраст јер деца не могу да кажу које тегобе имају, а понекад ни перцепција родитеља није идеална.

Када почиње болест?

У случају наследних болести почиње оног тренутка када у развоју организма продукт тог гена постане неопходан за функцију организма. Дакле, углавном пре рођења, односно у току развоја плода. Када се ради о болестима које настају под дејством фактора спољашње средине, треба сматрати да болест почиње одмах када ти фактори почну да делују иако још немамо видљиве знаке и симптоме који дефинишу одређену болест и на основу којих их ми обично препознајемо. Постоје, дакле, рани знаци штетног утицаја фактора средине на пацијента на основу искуства лекара или на основу генетске склоности која постоји у породици. У тим случајевима елиминација штетних фактора превенира развој болести.

Да ли болест у наставку живота трајно умањује здравље тела и квалитет живота или постоји лечење без последица на необолели део тела?

Многе болести се могу у потпуности излечити, без последица на каснији живот и здравље. Ту пре свега спадају различите инфекције, мада и оне могу оставити негативан траг на здравље када постану хроничне или да доведу до трајног оштећења ткива или органа. Поремећаји организма који су генетски детерминисани, дуготрајно штетно деловање фактора окружења и сл. углавном остављају последице.

Када почиње и када се потпуно завршава живот?

Живот индивидуе почиње спајањем полних ћелија, мада се мора рећи да су и полне ћелије имале претходни живот у организму родитеља, па је вероватно правилније рећи да је нови живот наставак претходног живота. У медицини ми обично користимо термин церебрална смрт да означимо крај живота. Када престане функционисање мозга, ми то стање означавамо као церебрална смрт иако су остале ћелије организма живе и њихов живот се може одржавати мерама интензивне неге, али се функције мозга не могу више повратити. То је значајно за трансплантацију органа јер се не сме приступити узимању органа ако не постоји церебрална смрт. Ако су ткива и органи умрли, онда узимање органа или ткива нема смисла.

Како је усклађен физички, психички, друштвени и духовни живот у истом телу?

Сви су ови фактори међусобно повезани. Поремећаји здравља могу настати на свакој поменутој инстанци и врло је важно да се схвати одакле креће примарни фактор нарушавања здравља. Ако постоји физичка болест, она ће утицати на психу човека због бола, замарања, смањене телесне функције, што ће довести до нежељених ефеката на психу, а преко регулаторних система повратно на тело, када се још више погоршавају телесне функције. Таква особа ће имати смањен интерес за социјалну интеграцију, затвара се, постаје асоцијална, не прима више позитивне сигнале из друштвеног окружења, што такође доводи до погоршања физичког стања организма. У случају психичких поремећаја – на пример, код психоза, када је поремећај психе примаран – такође се остварују негативни утицаји на тело, па се могу појавити соматске, то јест физичке болести. Човек који има проблем са социјалним окружењем такође може да доживи психички стрес који се после може претворити у соматску болест. Дакле, један одређени поремећај може да започне са било које стране, а успешно излечење ће зависити од тога да ли смо препознали иницијални фактор јер није свеједно да ли ћемо уклонити факторе средине који оштећују организам, лечити психозу или кориговати социјални статус или окружење.

Ко је коме господар, а ко слуга у нужној интеракцији?

Нема искључивог господара нити слуге. У зависности од пацијента ти односи ће бити различити. Лично бих рекао да су соматски или физички фактори примарни, али ће психијатар рећи супротно. Било би свакако трагично да лечимо депресију ако то можемо постићи променом хране.

Да ли болест настаје када слуга и господар помешају дневни ред и обавезе?

Постоји интеракција међу системима. Поремећај на једном нивоу води поремећајима на другим нивоима. Не може регулаторни систем да предузме надлежности физичког система, али може да му да погрешне инструкције. Такође, соматски органи и ткива не могу да задобију функцију психе, али, ако су поремећени, могу довести до поремећаја психе.

Може ли тело да оболи од „нездравих” мисли?

Нездраве мисли су последица стреса нервног система, а нервни систем је, уз ендокрини и имунски систем, главни регулатор функција свих система у организму. Због тога поремећаји на нивоу нервног система могу изазвати поремећаје свих органа.

Шта је дух у медицинском смислу?

Ако је дух оно што је део живота, али може да напусти организам, то је електромагнетно поље које се емитује из сваке ћелије, специфично је за сваку ћелију или ткиво, а интегрално и за цео организам. Животни код остаје у генима и опстаје дуго после смрти и на основу њега се може извршити идентификација много година после смрти.

Могу ли лекови да ослабе дух и одшкрину врата новим болестима?

Многи лекови имају нежељена дејства, па самим тим могу изазвати друге болести. На пример, лекови који делују на нервни систем, попут антидепресива, могу иницирати соматске болести. Када  лековима лечимо симптоме и знаке болести, а не упуштамо се у могуће узроке, који можда потичу из спољашње средине, не постижемо потпупно излечење. Оно се може остварити тек елиминацијом узорка , односно услова за настанак болести.